недеља, 13. март, 2016

Zaključak Apelacionog suda Novi Sad

RAZMIŠLJANJA O ZAKLJUČKU APELACIONOG SUDA U NOVOM SADU

Višim sudovima u Novom Sadu, Somboru, Sremskoj Mitrovici, Subotici, Zrenjaninu i Šapcu, kao i Osnovnim sudovima u Novom Sadu, Bačkoj Palanci, Somboru, Vrbasu, Sremskoj Mitrovici, Šidu, Rumi, Staroj Pazovi, Subotici, Senti, Zrenjaninu, Kikindi, Bečeju, Šapcu i u Loznici, poslat je “zaključak” Krivičnog odeljenja Apelacionog suda u Novom Sadu, posl.br. SU-I-7-44/15 od 15.01.’16.g. U tom “zaključku”, koji je usvojen na sednici Krivičnog odeljenja tog suda od 23.11’15.g, ne piše da li on predstavlja uputstvo ili nalog nižestepenim sudovima sa teritorije ovog Apelacionog suda, ali se suštinski svodi na pretnju sudijama krivične referade nižestepenih sudova koji ne sprovode uputstva drugostepenog suda i donesu u ponovljenom prvostepenom postupku istovetnu odluku, pa se u ponovljenom drugostepenom postupku “mora otvoriti pretres” .

Priprećeno je sudijama krivičarima, da “…će se ubuduće na nivou krivičnih veća (Apelacionog suda Novi Sad – prim.G.I.) voditi evidencija o predmetima i s u d i j a m a koje su donele takvu odluku, na način, da će se u knjigu većanja i glasanja tačno navesti broj predmeta i  i m e  s u d i j e koji je doneo takvu prvostepenu odluku , pa će se, ukoliko je to učestalo (?!) reagovati na adekvatan način u smislu razgovora (?!) sa tim sudijom prilikom kontrole rada prvostepenog suda, što će imati u t i c a j a i  na ocenjivanje rada tog sudije…”.

U prilogu ovog teksta je i ceo tekst tog “zaključka”.

Da li je ovakav “zaključak” u suprotnosti sa odredbom čl.142 st.2 Ustava Republike Srbije (Sudovi su samostalni i nezavisni u svom radu i sude samo na osnovu Ustava i zakona ), da lije ovakav “zaključak” u suprotnosti sa odredbom čl.149 st.1 Ustava ( Sud je u vršenju sudijske funkcije nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu ), te odredbi čl.149 st.2 ( Svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije je zabranjen ) ?

Uveren sam, da je odgovor potvrdan.

U spornom zaključku ne piše na kojoj odredbi Zakonika o krivičnom postupku je zasnovan. Iskustvo nam govori, da to mogu biti samo odredbe koje govore o ovlašćenjima drugostepenog suda prilikom ukidanja prvostepene presude. U čl.460 st.3 ZKP navedeno je:

Kada se prvostepena presuda ukida zbog pogrešnog ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u obrazloženju treba navesti u čemu se sastoje nedostaci u utvrđivanju činjeničnog stanja, odnosno zašto su novi dokazi važni i od uticaja na donošenje pravilne odluke, a može se ukazati i na propuste stranaka koji su uticali na odluku prvostepenog suda .

Očigledno, da ova odredba ne ovlašćuje drugostepeni sud da daje naloge, obavezujuća upustva itsl. prvostepenim sudovima koje će dokazne radnje provesti u ponovljenom prvostepenom postupku . Međutim, odredba čl.462 st.3 ZKP je vrlo diskutabilna jer je u njoj navedeno :

Prvostepeni sud je d u ž a n da izvede sve p r o c e s n e  r a d n j e i raspravi sva sporna pitanja na koje je ukazao drugostepeni sud u svojoj odluci. Ali, ni ovde ne piše  d o k a z n e  radnje, nego “ p r o c e s n e  radnje”, a procesne radnje i dokazne radnje nisu isto. Dokazne radnje su definisane u Glavi VII ZKP-a. Procesne radnje su mnogo širi pojam, npr. ponoviti potragu za okrivljenim, narediti proveru adrese prebivališta ili boravišta za svedoka, ponoviti dostavljanje pismena, omogućiti okrivljenom adekvatnu pripremu odbrane upoznavanjem sa svim dokazima u spisu, pribaviti originalnu ispravu, u ponovnom ispitivanju svedoka ili veštakaobezbediti prevođenje iskaza, nalaza i mišljenja itd.

U Glavi I. Zakonika o krivičnom postupku sadržane su osnovne  odredbe ovog Zakonika, na kojima se zasniva ceo sistem krivičnog procesnog prava u ovoj zemlji, te ove osnovne odredbe imaju karakter  o p š t i h  n a č e l a . u Čl.15 ZKP determinisano je dokazivanje, pa tako u st.2 jasno piše, da je teret dokazivanja na tužiocu ( akuzatorno načelo ), a u st.3 jasno piše, da sud izvodi dokaze na predlog stranaka.

U st.4 piše, da sud može dati nalog stranci da predloži dopunske dokaze ili i z u z e t n o sam odrediti da se takvi dokazi izvedu, ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni i da je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio. Proizilazi, da je izvođenje dokaza ex officio  i z u z e t a k  i to samo kada su kumulativno ispunjena dva uslova: prvi – ako postoji protivrečnost ili nejasnoća u izvedenim dokazima, te drugi – neophodnost svestranog raspravljanja predmeta dokazivanja.

Pandan izvođenju dokaza ex officio je u odredbi čl.3 ZKP, gde je definisana prezumpcija nevinosti, te prvostepeni sud koji bi u izuzetnim situacijama, ako su ispunjena kumulativna oba navedena uslova, izvodio dokaznu radnju ex officio to ne bi smeo da učini ako bi taj dokaz išao na štetu okrivljenog i negirao prezumpciju nevinosti, jer je teret dokazivanja krivice na tužiocu, a ne na sudu. Drugim rečima, ako izvedeni dokazi nemaju nedostatke ( protivrečnost ili nejasnost ) onda drugostepeni sud ne bi smeo prvostepenom sudu davati naloge i uputstva da preduzme dokazivanje novom dokaznom radnjom ex officio, jer “…

Sud se ne uključuje u kontradiktorne pozicije stranaka. Na osnovu ove odredbe raspravljaju se fragmentarne protivrečnosti ili nejasnoće, a ne ukupan događaj koji je predmet optužbe…” (Komentar ZKP, Sl.Glasnik 2013., Ilić, Majić, Beljanski, Trešnjev ).

Kako se izvođenje dokaza po službenoj dužnosti sme samo izuzetno preduzimati, to znači, da bi nekritičko kršenje akuzatornog postupka od strane drugostepenog suda davanjem naloga, uputstva itsl. za preduzimanje dokaznih radnji, vratilo našu krivičnopravnu praksu u inkvizitorske načine dokazivanja. Ni prvostepeni ni drugostepeni sud više nemaju ovlašćenja da pozivanjem na čl.15 st.4 ZKP izvode dokazne radnje kojima se utvrđuju bitne činjenice koje predstavljaju elemente bića krivičnog dela za koje tužilac vrši krivično gonjenje, jer bi se time apsolutno odstupilo od načela akuzatornosti iz čl. 15 st.2 ZKP.

Ni prvostepeni, niti drugostepeni sud nemaju ovlašćenja da “pomažu” tužiocu u dokazivanju navoda iz optužnog akta i da na taj način pokrivaju propuste tužioca.

Kada se u svetlu napred navedenih razloga sagleda sadržina “zaključka” Apelacionog suda u Novom Sadu, tim je očiglednije da su pretnje krivičnim prvostepenim sudijama potpuno neosnovane i zabrinjavajuće sa aspekta samostalnosti i nezavisnosti prvostepenih sudija.

Neka drugostepeni sud otvori pretres i izvede nedostajući dokaz, ali uz oprez da ne prekrši načelo akuzatornosti i uz povećan oprez, da novoizvedeni dokaz ne ide na štetu okrivljenog, jer se na takvom dokazu ne bi smela zasnivati osuđujuća krivična presuda.

S poštovanjem,

Goran Ilić advokat u Novom Sadu

Image0002 (1) Image0001 (1)

Sledeći Članak > АДВОКАТ ДР МИЛАН СРШКИЋ - ПРИНЦИПАЛ РУДОЛФА ЦИСТЛЕРА
Prethodni Članak > Premijer, dripac
NAPOMENA: Svaki komentar će biti proveren pre objavljivanja. Administratori sajta imaju pravo da ne objave komentar ukoliko smatraju da je uvredljiv ili nije prikladan za ovaj sajt.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

1 KOMENTARA

  1. advokat Dušan Bratić каже:

    Поштовани колега Илићу, начелно сте у праву. Ипак, мислим да је потребан додатни опрез. Јер, ако се под copy paste у закључку мисли на околност да првостепени суд није "препознао" став другостепеног да окривљеног треба осудити или ослободити или оптужбу одбити, онда стоје Ваше примедбе, као и бројне друге које нисте изнели. Међутим, уколико је други степен решењем укинуо пресуду због битних повреда и указао у ћему се исте састоје и како их треба отклонити ( на пример: усвајањем доказног предлога одбране за испитивањем сведока иако је предлог дат после уводних излагања; усвајањем предлога одбране за поновно вештачење; за извођење реконструкције догађаја: прибављање извештаја од надлежног органа и друго) онда је интенција седнице Кривичног одељења Апелационог суда у Новом Саду исправна. Једино метод није правилан. Неправилно је и без упоришта у Закону о уређењу судова и Судском пословнику, по мом мишљењу, бележити приликом већања и гласања који је судија пропустио да поступи по налозима другог степена. А, шта ћемо са судијама Апелационих судова које у суђењу крше људска права па Уставни суд утврђује повреду људских права и поништава им одлуке те налаже поновно одлучивање? Да ли треба Устави суд да белећи које судије то учестало чине и да доставља овлашћеним предлагачима за разрешење судија?
    Ти проблеми се не решавају тако што други степен неће да отвара претресе иако му закон налаже и што прети судијама. Доста је судијама претњи са свих страна. И Законом о суђењу у разумном року им се прети и предузима се "суђење у суђењу". Тако се све скупа ствара један галиматијас из којег се касније тешко излази. Из силног незнања излази насиље.
    Проблем неквалитетних одлука првостепених судова се решавао ( дуже од сто година) вредновањем рада судија кроз сагледавање броја укинутих и/или преиначених одлука, па када је проценат укинутих изнад 8% стање је алармантно, а такав судија не може напредовати. Међутим, тога више нема, а управо Друштво судија Србије и актуелни председници судова заговарају и формално прописивање да број укинутих и/или преиначених одлука не може бити мерило за вредновање рада судија и напредовање. Ваљда зато што многи од њих и сами имају и до 50% укинутих одлука. Један од кандидата за члана ВСС, онај што је рамио своју одлуку и носао на рођендане, имао је у години пред избор у Виши суд у Београд (2010. године), 53% укинутих одлука. Све наопако, да не кажем и зло и наопако.
    Тако ја мислим колега Илићу.
    Велики поздрав

    120