петак, 26. јануар, 2018

PRAVOSUDJE KAO (JAVNO) PREDUZEĆE

U nedelji koja je za nama, Ministarstvo pravde je objavilo „Radni tekst Amandmana Ministarstva pravde na Ustav Republike Srbije“
(pogledati ovde).

Strukovne organizacije i stručna javnost su ovoga puta reagovali brzo i argumentovano. Evo nekih reakcija:

LINK 1
LINK 2
LINK 3
LINK 4
LINK 5
LINK 6

Teško je nakon ovako kvalitetnih i jasnih analiza, koje pak tek samo najavljuju onu ozbiljnu i sveobuhvatnu argumentaciju u javnoj raspravi, koja sada, evo, ima i o čemo da se vodi, reći
još nešto što već nije rečeno.

Ali, kako u reakcijama „neko nedostaje“, a tiče ga se šta će biti sa pravosudjem, da pokušam, koliko je u mojoj skromnoj moći, da odbranim čast nas advokata, ako je od nje išta ostalo…

Sudovima i sudijama će upravljati jedan odbor, koji se naziva Visoki savet sudstva, a koji će činiti 10 članova, od kojih pet biraju same sudije, a pet Narodna skupština. Predsednik Saveta može biti samo iz redova onih članova koje bira Skupština, dakle neće biti sudija. Savet odluke donosi tako da je u slučaju jednake podele glasova odlučujući glas predsednika.

Pet „gostujućih“ članova Saveta će Narodna Skupština birati na predlog svog Odbora za pravosudje, nakon sprovedenog javnog konkursa iz redova istaknutih pravnih stručnjaka.

Tužilaštvom će upravljati drugi odbor, koji se naziva Državno veće tužilaca. U tom odboru stvari su nepovoljnije po tužioce nego što su u ovom prvom za sudije.Tužioci su i formalno u
manjini u DVT. Oni biraju 4 od 11 članova veća, Vrhovni državni tužilac i Ministar pravde, koje bira Narodna Skupština, su po funkciji članovi veća, a preostalih 5 članova bira Narodna
Skupština na isti način kao i istaknute pravnike u VSS.

Dakle, odnos izmedju strukovnog i političkog dela ovog odbora je nedostižnih za tužioce 7:4.
Po sličnoj matrici, država upravlja u Srbiji javnim preduzećima, pa je jasno da ovim ustavnim amandmanima naša država sudove i tužilaštva pretvara u javna preduzeća.

Svim javnim preduzećima kod nas upravlja partokratija kao svojim „ratnim plenom“ nakon pobede na izborima. Tako će se ubuduće upravljati i sudovima i tužilaštvima, odnosno sudijama i tužiocima.

1841749

Kako politokratiju u našoj zemlji čine političke stranke kojima njihove vodje upravljaju kao svojim privatnim preduzećima, ovo će biti i jedna svojevrsna „privatizacija pravosudja“.
Politički uticaj na sudije i tužioce je ovim Amandmanima olakšan, pojednostavljen, legalizovan i ogoljen. Niko više neće morati na konferencijama za novinare da im poručuje šta treba da rade. Pisaće im u Ustavu.

Uočljivo je da su tužioci mnogo gore prošli no sudije. Pitanje je zašto tako, ako važi ona „da je sudijska poslednja“. Pa, jeste sudijska poslednja, ali prva reč, koja je tužilačka, je izgleda važnija u našoj životnoj realnosti.

Elem, borba protiv kriminala i korupcije je političko opredeljenje svih vladajućih oligarhija u poslednje tri decenije. Rezultati te borbe su izostali, što je empirijska činjenica. Razlog
tome jeste što u samom sistemu postoje anomalije koje spečavaju efikasnost državne represije prema kriminalu i korupciji.

Jedna od tih anomalija jeste pozicija državnog organa koji je nadležan da preduzima krivično gonjenje u tom sistemu borbe protiv kriminala i korupcije.

Ako se konkretnom tužiocu, koji postupa u konkretnom predmetu vežu ruke, ako se Ustavom ne propiše njegova nezavisnost, već se ukine i samostalnost, tako što se propiše samostalnost čitavom tužilaštvu što ništa ne znači, dok se konkretnom tužiocu koji postupa ustavom naredi da postupa po uputstvima svog a šefa, što ima vrlo jasno značenje, pa mu se još i pripreti da može biti premešten kud god, efikasnost u suzbijanju kriminala i korupcije je isključena. To se postiže ovim ustavnim amandmanima.

Tužilac koji prikupi dokaze za neki veliki lopovluk nosilaca političke moći, mora dobro da razmisli pre nego što pokrene krivični postupak: da li će zbog toga odlukom Vrhovnog državnog tužioca, koga je izabrala politička većina u Narodnoj skupštini i koji odgovara za svoj, ali i za rad svojih potčinjenih njima koji su ga izabrali, biti upućen na rad u drugo tužilaštvo, daleko od svoje porodice i svog doma, ili niže u tužilačkoj hierarhiji. Upravo to ovi amandmani omogućavaju, i zato tužiocima predstavljaju ozbiljnu pretnju da paze „šta kopaju“.

Za procesuiranje krivičnih dela, koja eventualno čine političari koji su trenutno na vlasti, tužioci će morati da čekaju da oni padnu sa vlasti, pa da ih onda hapse, optužuju itd.
Iskustvo je pokazalo da je tada dockan, i da to, sem političkog marketinga za nove vlastodršce, nema nikakve vajde za društvo i državu.

Naprotiv, može da napravi i ozbiljan trošak.
Ali, bolje trošak, nego upućivanje, ražalovanje, razrešenje… i ko zna šta sve još.

Dakle, predloženim ustavnim amandmanima se predvidja veća i čvršća potčinjenost tužilaca centrima političke moći, nego sudija, zato što je to važnije da bi ostala neotkrivena i nekažnjena nepočinstva, kriminal i korupcija koje čine pojedinci iz tih centara moći dok su na vlasti. Amandmani na Ustav stupaju na pravnu snagu kada ih Skupština proglasi, a za njihovo sprovodjenje donosi se Ustavni zakon.

Ustavni amandmani propisuju da se osnivanje, ukidanje, vrste i nadležnost sudova, kao i osnivanje, organizacija i nadležnost javnog tužilaštva propisuju zakonom.
Ako se ovim propisima, koji će biti doneti po stupanju na snagu Amandmana, propiše, izvršiće se i novi izbor ili reizbor sudija i tužilaca.

To predstavlja pravi „Damoklov mač“ za vladavinu prava u Srbiji, a ostaje da se vidi šta će nam doneti buduće vreme. Svakako da nije isključeno da se i tako nešto desi.

Sudska vlast je nužna u demokratskom, uredjenom društvu!
Sudska vlast je važna za vladavinu prava, a to znači da se svi povinuju zakonu, i da niko ne bude iznad i izvan zakona.
Ona je važna za ostvarivanje sloboda i prava svih gradjana, i to ne samo onih osnovnih, koje garantuju Ustav i medjunarodno pravo, već i svih drugih prava koja predstavljaju
svakodnevni život svakog gradjanina.

Zato je za sve gradjane važno šta će se dogoditi sa sudovima i tužilaštvima u Srbiji.
Svedoci smo da je Narodna skupština glasačka mašina, koja se pokreće pritiskom na zvonce.

Takodje, poslednje „preseljenje“ iz Nemanjine na Andrićev venac je pokazalo koliko i sama Vlada, izabrana u parlamentu, nema faktičku izvršnu vlast, te predstavlja samo jednu administrativnu službu Onoga koji svu vlast ima, i nosi je sa sobom.

Ako se i sudska vlast potčini političkoj moći, više i jače nego što je bila podčinjena do sada, u našem društvu će biti zaokružen jedan aparat vršenja državne vlasti koji će koncentrisati svu društvenu moć i vlast u jednom centru. Stručna pravnička javnost je ovoga puta na loše vesti reagovala odmah i argumentovano. Medjutim, ne i energično.

Ništa se neće postići ako se pomirljivo iznesu argumenti. Argumenti koji se iznose tako, pomirljivo, sigurno neće biti uvaženi. Jer, nosioci političke moći u Srbiji nikada nisu razumeli
jezik argumenata, pa neće ni ovoga puta. Potrebna je energična akcija da se obezbedi savezništvo i pritisak na predlagača ustavnih amandamana, i spolja i iznutra.

I to, sada, pre nego što se sve završi. A, ne kao prilikom predhodne „reforme“ pravosudja, kada se reagovalo energično, ali kada je sve već bilo gotovo, glave posečene, i golema šteta načinjena.

Sledeći Članak > DOZVOLJENO REKLAMIRANJE ADVOKATA?
Prethodni Članak > Неприхватљиво повећање пореза
NAPOMENA: Svaki komentar će biti proveren pre objavljivanja. Administratori sajta imaju pravo da ne objave komentar ukoliko smatraju da je uvredljiv ili nije prikladan za ovaj sajt.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *