понедељак, 25. септембар, 2017

Право на правично суђење из чл. 6. Европске конвенције

Као и сваки докони попа, а док чекамо правду од ових наших судова у стварима много важнијим и скупљим (ту мислим на водвиљ око избора руководства АКБ и АКС), реших да време мало прекратим тривијалијама које су нам, вољом народне власти, остављене да се њима занимамо.

Наиме, пре пар дана ми је добро дошао један предмет противизвршења да ми скрене мисли од туробне, а вечите теме погрешних избора које човек учини у животу; ех, да је свакоме по један тутор који би уместо нас доносио правилне одлуке, и то онда кад ми већ забрљамо, као што су нпр. вишње власти исправиле грешку београдских колега које су безвезно гласале и изабрале Гајића за председника.

Куд би нам био крај!
Имаш пуну аутономију воље, можеш да радиш шта год ти падне на памет, јер твоје одлуке и избори заправо ништа не значе и не производе никакве последице: кад се поклопе са врховном вољом – „Одлично“, тапшеш себе по рамену, „Како ли сам само мудро поступио!“, иако би исто било и да ништа ниси предузео; кад оманеш – ником ништа, пропао ти тикет, али већ у следећем колу… Но, да се не удаљавам од теме, него да са вама поделим размишљања о овоземаљским трицама:

Због горе реченог предмета противизвршења малко сам се био ментално вратио у студентске дане (дакле, покушао сам да са себе стресем сав овај наталожени чемер дугогодишње праксе и консеквентних разочарења у устројство српског правосуђа) и покушао сам да сам нађем одговор на питање о правној природи принудног извршења на основу веродостојне исправе – тачније, на основу чега суд ту заправо одређује извршење?

Свим досадашњим законима којима је био уређен извршни поступак, колико је мени у памети (још од СФРЈотке), укључујући и овај позитивни, било је предвиђено да поверилац новчаног потраживања може да покрене поступак принудног извршења и у случају ако његово потраживање није претходно утврђено правноснажном одлуком (извршном исправом), већ располаже само „веродостојном исправом“ : рачуном, меницом итд.

У предлогу који би у том случају подносио суду, поверилац новчаног потраживања био је дужан да прво предложи да суд обавеже дужника да у законском року (8, односно 3 дана у меничним и чековним споровима) намири потраживање повериоца.

Суд би онда, искључиво на основу расположивих писаних доказа, без претходног достављања дужнику на одговор, одлучивао (као и у поступку издавања платног налога) и, ако би били испуњени формални и материјални услови, доносио решење којим би усвајао предлог повериоца и обавезивао дужника да намири предметно потраживање у остављеном року.

Све до овог момента начин поступања извршног судије се ни по чему не разликује од поступања парничног судије. Ово обавезујуће решење, премда део једног интегралног судског акта о принудном извршењу (који поред овог обавезујућег, садржи и одређујући део) је по својој природи самостално: обавезујуће решење стиче правноснажност и извршност, а против њега је могуће изјавити не само формалне, већ и материјалне приговоре којима се оспорава потраживање повериоца (никад није настало, престало, није доспело…).

Оно по чему се рад извршног судије разликује од парничара који издаје платни налог је одређујући део: из разлога процесне економије, у наставку тог обавезујућег решења налази се једно друго решење – решење којим се одређује извршење.

Наиме, уколико дужник у остављеном року не испуни обавезу која му је наложена обавезујућим решењем, нити истакне приговор против тог решења, оно постаје правноснажно и извршно. За тај случај суд доноси решење којим, само под тим условима, одређује извршење ради наплате новчаног потраживања, које је, као што видимо, правноснажно утврђено управо обавезујућим решењем из истог судског акта.

Из овога сам ја извукао закључак да, чак и када води поступак принудног извршења на основу веродостојне исправе, суд решење којим одређује принудно извршење – решење о принудном извршењу у ужем смислу – доноси на основу извршне исправе (обавезујућег решења које одређујућем обавезно претходи и које је због тога што извршни дужник није благовремено ни намирио потраживање, нити изјавио правни лек, постало правноснажно и извршно).

То се поклапа и са нормом из чл. 6. Европске конвенције, која каже да свако има право да о његовим грађанским правима и обавезама одлучује (тамо неки) суд, односно, пренето на конкретан проблем, да није могуће спровођење принудног извршења све док о обавези дужника није одлучио суд, овде у форми обавезујућег решења (налазим да је погрешно то решење називати „обавезујућим делом решења о извршењу“).

За мене је ово думање имало већи значај од чисто теоријског прегнућа: у мом предмету, извршни суд није донео обавезујуће решење, било зато што поверилац у свом предлогу то није тражио (у ком случају је предлог који је саставио адвокат требало одмах да одбаци као неуредан), било зато што је суд погрешио.

То не знамо, јер дужнику предлог повериоца никада није достављен. Но, то суд није спречило да решење на основу веродостојне исправе, које је имало само одређујући део, не часећи часа шибне на принудну наплату, пре него што га је доставио дужнику ради евентуалног изјављивања приговора, рачунајући, претпостављам, да овај из чисте пристојности и обзира према суду то неће да уради.

Како се дужник ипак дрзнуо да изјави приговор, којим је дибидус оспорио повериочево потраживање, суд га је најпре питао да ли остаје при том приговору, сад, кад је све ионако готово, јер су му паре узете и пребачене повериоцу, а кад је дужник тврдоглаво изјавио да хоће да се о његовом утуку одлучује, суд је невољко приговор усвојио и ставио ван снаге своје решење којим је одредио извршење.

Е, ту је дужник тражио да суд одреди противизвршење и наложи повериоцу да му врати оно што је у поступку принудне наплате примио, а суд је рекао „не може“, јер решење о извршењу није правноснажно ни укинуто ни преиначено, већ је само стављено ван снаге (на којој правној снази, ваљда о томе причамо, није ни било, ал‘ ‘ајде сад).

Онда сам ја сео да размишљам и ту ми се казало ово питање: да ли обавезујући део судског акта којим усваја предлог за принудно извршење на основу веродостојне исправе – решење којим суд обавезује дужника да намири потраживање повериоца у одређеном року – представља заправо извршну исправу, ако стекне правноснажност и извршност, те да ли се у том случају може тражити противизвршење из разлога што извршна исправа никада није ни настала (суд то обавезујуће решење није ни донео), што је по мени исто као да је правноснажно укинута – у оба случаја не постоји у правном животу.

Тако сам некако срочио и приговор против решења којим суд одбија предлог за противизвршење, али се не надам много. Из искуства знам да су судије које разумеју то што раде ретки као… упишите сами.

Sledeći Članak > Šta to spremaju advokatima?
Prethodni Članak > NELEGITIMNA POLITIZACIJA ADVOKATURE
NAPOMENA: Svaki komentar će biti proveren pre objavljivanja. Administratori sajta imaju pravo da ne objave komentar ukoliko smatraju da je uvredljiv ili nije prikladan za ovaj sajt.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

3 KOMENTARA

  1. adv.Vera Djurović Bojović каже:

    E, upravo iz ovog razloga ja sam u jednom svom sopstvenom predmetu, pre jedno mesec- dva, sačekala da prodje rok od 30 dana za podnošenje predloga za protivizvršenje, pa sam podnela tužbu za vraćanje zbog neosnovanog obogaćenja.

    20
    1. Slaven Kovačević каже:

      Postoje dobri izgledi da će vam reći da je ta tužba "preuranjena" i zbog toga je odbiti, jer se rešenje parnice koja među strankama teče povodom prigovora na rešenje o izvršenju javlja kao prethodno pitanje za odluku po tužbi zbog neosnovanog obogaćenja.

      Jednom kad pristanete na njihovu igru, izgubljeni ste u lavirintu gluposti i neznanja, ispunjenim birokratskom maglom i otrovnim isparenjima starih sudskih predmeta u fazi raspadanja, po kojem lutaju neupokojene duše velikih pravnika.

      20
      1. adv.Vera Djurović Bojović каже:

        Samo da ih vidim!

        Ali, nasmejali ste me odličnim prikazom, pa mi je to, uz glasić moje unukice, dovoljno za danas.

        10