среда, 3. фебруар, 2016

Odluka Ustavnog suda – pravo na zateznu kamatu na troškove parničnog postupka

Už-9130/2013

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj S. P . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. P . i utvrđuje da je rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 7565/13 od 26. septembra 2013. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Privrednog apelacionog suda Pž. 7565/13 od 26. septembra 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je tuženi izjavio protiv dopunskog rešenja Privrednog suda u Beogradu P. 1268/13 od 22. jula 2013. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P . iz Beograda izjavila je , 8. novembra 2013. godine, preko punomoćnika B . M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Pž. 7565/13 od 26. septembra 2013. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21, člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe, koja je imala procesno svojstvo tužilje u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, ukazuje da je osporenim rešenjem bez zakonskog osnova preinačeno prvostepeno dopunsko rešenje, tako što je odbijen njen zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene troškove parničnog postupka. Takođe ukazuje na različito postupanje Privrednog apelacionog suda i drugih Apelacionih sudova, u identičnim situacijama. Predložila je da Sud usvoji njenu ustavnu žalbu i da joj dosudi naknadu materijalne štete koju je pretrpela u predmetnom parničnom postupku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Dopunskim rešenjem Privrednog suda u Beogradu P. 1268/13 od 22. jula 2013. godine obavezan je tuženi da tužilji, ovde podnositeljki ustavne žalbe, naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 17.550 dinara, kao i zakonsku zateznu kamatu na ukupan iznos troškova od 139.250 dinara, počev od 19. juna 2013. godine (dana donošenja prvostepene presude), pa do isplate.

Postupajući po žalbi tuženog, Privredni apelacioni sud je doneo osporeno rešenje Pž. 7565/13 od 26. septembra 2013. godine, kojim je preinačio prvostepeno rešenje tako što je odbio kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da joj tuženi plati zakonsku zateznu kamatu na ukupan iznos troškova od 139.250 dinara, počev od 19. juna 2013. godine, pa do isplate. Istim rešenjem tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka. U obrazloženju osporenog rešenja, pored ostalog, navedeno je: da pravni osnov za određivanje troškova postupka proizlazi iz odredaba Zakona o parničnom postupku, kojima se uređuje pod kojim uslovima i koje troškove je jedna stranka u parničnom postupku dužna da nadoknadi drugoj; da taj zakon ne utvrđuje pravo na zateznu kamatu na troškove parničnog postupka; da iz odredbe člana 1. Zakona o obligacionim odnosima ne proizlazi da obaveza naknade troškova parničnog postupka nastaje iz obligacionih odnosa; da je prvostepeni sud pogrešno protumačio odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, jer za dosuđenje zakonske zatezne kamate na iznos dosuđenih troškova nema zakonskog osnova.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu, pored ostalih, ukazuje ustavnom žalbom jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da su parnični troškovi izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka, da parnični troškovi obuhvataju i nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na nagradu (član 150.); da stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi troškove (član 153. stav 1.); da će tužilac naknaditi tuženom parnične troškove ako tuženi nije dao povod za tužbu i ako je priznao tužbeni zahtev u odgovoru na tužbu, odnosno na pripremnom ročištu, a ako se ne održava pripremno ročište onda na glavnoj raspravi pre nego što se upustio u raspravljanje o glavnoj stvari (član 156.); da o naknadi troškova odlučuje sud na određeni zahtev stranke, bez raspravljanja, da je stranka dužna da u zahtevu opredeli vrstu i iznos troškova za koje traži naknadu, da o zahtevu za naknadu troškova sud će da odluči u presudi ili rešenju kojim se okončava postupak pred tim sudom (član 163. st. 1, 2. i 4.); da kad se stranci u presudi nalaže izvršenje neke činidbe, odrediće se i rok u kome je ovu činidbu dužna da izvrši, da je rok za izvršenje činidbe 15 dana, ako posebnim propisima nije drugačije predviđeno, da sud može da odredi duži rok za izvršenje činidbe koja se ne sastoji u novčanom davanju, da rok za izvršenje činidbe počinje da teče narednog dana od dana dostavljanja prepisa presude stranci kojoj je naloženo izvršenje (član 345.) da u postupku u privrednim sporovima važi rok od osam dana za izvršenje činidbe, a za činidbe koje se ne sastoje u novčanom davanju sud može da odredi duži rok (član 485. stav 1. tačka 2)).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 i 109/13-Odluka US) je propisano: da je sudska odluka kojom je naloženo ispunjenje potraživanja, izvršna ako je postala pravnosnažna i ako je protekao rok za dobrovoljno ispunjenje, odnosno nastupio uslov određen tom odlukom, osim kada je zakonom drugačije propisano, da rok za dobrovoljno ispunjenje teče od dana dostavljanja odluke izvršnom dužniku, a završava se protekom poslednjeg dana roka određenog sudskom odlukom, ako zakonom nije drugačije određeno (član 15. stav 1.); da a ko u odluci, kao izvršnoj ispravi, nije određen rok za dobrovoljno ispunjenje obaveze, taj rok iznosi tri dana od dana dostavljanja odluke izvršnom dužniku (član 17. stav 2.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da se ovim zakonom uređuju obligacioni odnosi koji nastaju iz ugovora, prouzrokovanja štete, sticanja bez osnova, poslovodstva bez naloga, jednostrane izjave volje i drugih zakonom utvrđenih činjenica (član 1.); da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, kao i da ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324.).

5. Ustavni sud najpre ukazuje da se pravom na pravično suđenje, utvrđenim odredbom člana 32. stav 1. Ustava, jemče pre svega procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o bilo čijim pravima i obavezama biti sproveden na način da kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, svakom bude omogućeno pravično suđenje.

Analizirajući da li je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, sa stanovišta procesnih pravila propisanih ZPP i materijalnopravnih odredaba ZOO, Ustavni sud ukazuje da je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 4. marta 2014. godine, prihvaćen pravni stav da iznos troškova parničnog postupka dosuđen sudskom odlukom predstavlja novčanu obavezu i stranka ima pravo na zateznu kamatu počev od dana donošenja sudske odluke, pa do isplate saglasno odredbi člana 277. stav 2. ZOO.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud konstatuje da je stav izražen u osporenom rešenju u suprotnosti sa načelnim pravnim stavom najviše sudske instance u Republici. Štaviše, usvajanju ovog pravnog stava prethodilo je pravno shvatanje Apelacionog suda u Beogradu usvojeno na 10. sednici Građanskog odeljenja, održanoj 24. decembra 2012. godine, gotovo identične sadržine.

Ovakav stav, koji je prihvaćen i od strane Vrhovnog kasacionog suda je zasnovan na sledećem obrazloženju:

„Parnični troškovi su definisani članom 150. Zakona o parničnom postupku, kao izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka, a koji obuhvataju nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na naknadu, pri čemu u toku parnice svaka stranka prethodno sama snosi svoje troškove (član 151. ZPP), dok je u smislu člana 153. istog Zakona, stranka koja izgubi parnicu dužna da drugoj stranci nadoknadi parnične troškove, odnosno troškove koji su prouzrokovani njenom krivicom ili slučajem koji se njoj dogodio, bez obzira na to što se parnica okončala u njenu korist (čl. 155, 156, 157. i 159. ZPP). Obaveza naknade parničnih troškova je po svojoj prirodi zakonska obligacija. To je i novčana obaveza, jer se sastoji u plaćanju određene svote novca, specifična po tome što ne nastaje voljom stranaka, nego na osnovu zakona i odlukom suda.

Počev od stupanja na snagu izmena i dopuna Zakona o izvršnom postupku („Službeni list SFRJ“, broj 20/78), u svim narednim zakonima koji su uređivali postupak izvršenja bilo je predviđeno da će sud, na predlog izvršnog poverioca, ako su u izvršnoj ispravi određeni troškovi postupka, rešenjem odrediti naplatu zatezne kamate na iznos dosuđenih troškova po propisanoj stopi od dana donošenja izvršne isprave do dana naplate. Odredbe sa takvom sadržinom postojale su u članu 20a. stav 2. Zakona o izvršnom postupku („Sl. list SFRJ“, broj 20/78, sa kasnijim izmenama i dopunama), članu 21. Zakona o izvršnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 28/2000, sa kasnijim izmenama i dopunama) i članu 35. stav 2. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04). Pošto su ove odredbe omogućavale stranci da u izvršnom postupku ostvari pravo na zateznu kamatu na iznos dosuđenih parničnih troškova od dana donošenja izvršne isprave, stranke u svojim zahtevima za naknadu troškova postupka nisu posebno tražile i naplatu zatezne kamate, niti su sudovi u odluci o parničnim troškovima određivali obavezu plaćanja zatezne kamate.

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11) ne sadrži odredbu po kojoj bi se na iznos troškova iz izvršne isprave poveriocu priznala i zatezna kamata od donošenja sudske odluke, ali navedeno ne znači da ne postoji obaveza plaćanja zatezne kamate predviđene članom 277. stav 1. ZOO. Ovom normom propisano je da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom. O naknadi parničnih troškova, shodno članu 163. stav 1. ZPP, sud odlučuje na određeni zahtev stranke koja je prema stavu 2. navedenog člana, dužna da u zahtevu opredeli vrstu i iznos troškova za koje traži naknadu. Podnošenjem takvog zahteva stranka poziva svog protivnika da ispuni zakonsku obavezu naknade parničnih troškova i na taj način, u smislu člana 324. stav 2. ZOO, stvara uslove za nastupanje dužničke docnje. O tom zahtevu, kako je to propisano članom 163. stav 3. ZPP, sud odlučuje u presudi ili rešenju kojim se okončava postupak, te je stoga obaveza naknade parničnih troškova dospela danom donošenja takve sudske odluke, pa od tada teče i obaveza na plaćanje zatezne kamate na iznos parničnih troškova koji je tom odlukom dosuđen.

Iz navedenog se zaključuje da stranka u parničnom postupku ima pravo na zakonsku zateznu kamatu na dosuđene troškove postupka počev od donošenja odluke pred parničnim sudom, te da će sud usvojiti zahtev za dosuđenje zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova parničnog postupka počev od dana donošenja presude.

Imajući u vidu obrazloženje pravnog stava Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 4. marta 2014. godine, Ustavni sud ukazuje da je sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, u potpunosti prihvatljiv navedeni stav da stranka u parničnom postupku ima pravo na zakonsku zateznu kamatu, tako da u tom delu Ustavni sud ne nalazi potrebu za dodatnim obrazlaganjem, već konstatuje da osporeno rešenje Privrednog apelacionog suda Pž. 7565/13 od 26. septembra 2013. godine predstavlja izraz arbitrernog presuđenja.

Međutim, analizirajući navedeni stav sa stanovišta citiranih propisa, Ustavni sud ukazuje da on u delu u kome je konstatovano da stranka u parničnom postupku ima pravo na zakonsku zateznu kamatu na dosuđene troškove postupka počev od donošenja odluke pred parničnim sudom, nema utemeljenja u propisima kojima je uređen institut dužničke docnje.

Naime, u navedenom stavu izraženo je mišljenje da stranka u parničnom postupku dolazi u docnju danom donošenja odluke. Međutim, Ustavni sud smatra da danom donošenja odluke samo nastaje obaveza na strani dužnika da naknadi suprotnoj stranci troškove postupka. Sa druge strane, rok u kome stranka, odnosno dužnik, treba da ispuni tu obavezu se ne podudara sa danom donošenja sudske odluke, jer su odredbama čl. 345. i 458. ZPP propisan i rokovi u ko jima je stranka dužna da izvrši činidbu određenu sudskom odlukom. Ovo je značajno zbog toga što odredba člana 324. ZOO, kojom je regulisana dužnička docnja, propisuje više situacija u kojima dužnik dolazi u docnju. Jedna od tih situacija je i ona kada je vreme u kome obavezu treba ispuniti određeno, kao što je ovde slučaj, i tada dužnik pada u docnju kada to vreme – za dobrovoljno ispunjenje obaveze, protekne. Ovo se, po mišljenju Ustavnog suda može uzeti bez rezerve u situaciji kada dužnik (parnična stranka) ne izjavi žalbu protiv prvostepene odluke. Međutim, specifičnost ove situacije se ogleda i u tome što protiv prvostepene odluke o troškovima postupka nezadovoljna stranka ima pravo žalbe. Stoga se kao još jedno sporno pitanje nameće i to da li dužnikovo pravo na prigovor protiv tražbine (odnosno pravo na žalbu protiv prvostepene odluke o troškovima) ima uticaja na nastupanje dospelosti potraživanja. Po mišljenju Ustavnog suda, dužnikovo pravo na prigovor, samo po sebi ne sprečava dospelost obaveze, ali ukoliko bi on to svoje pravo iskoristio, onda bi odgovor na postavljeno pitanje bio potvrdan. Sledom rečenog, Ustavni sud smatra da dužnik (parnična stranka) pada u docnju tek – kada odluka o troškovima parničnog postupka postane pravnosnažna (bilo protekom roka za žalbu, ukoliko se stranka nije žalila, bilo donošenjem pravnosnažne odluke po žalbi) i kada protekne rok za njeno dobrovoljno ispunjenje. Dakle, dolazak dužnika u docnju se u ovakvoj situaciji podudara sa trenutkom kada odluka suda, kojom je on obavezan da naknadi parnične troškove, postaje izvršna. Naravno, to za sobom posledično daje pravo poveriocu iz izvršne isprave da od dužnika potražuje i zateznu kamatu saglasno odredbi člana 277. stav 1. ZOO.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a u tački 2. izreke poništio rešenje Privrednog apelacionog suda Pž. 7565/13 od 26. septembra 2013. godine i odre dio da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je tuženi izjavio protiv dopunskog rešenja Privrednog suda u Beogradu P. 1268/13 od 22. jula 2013. godine.

7. S obzirom na to da je utvrđena povreda prava na pravično suđenje i da je u tački 2. izreke naloženo otklanjanje štetnih posledica, Ustavni sud nije posebno razmatrao istaknutu povred u načela zabrane diskriminacije i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 21. i 58. Ustava.

8. Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete, koju je opredelila u označenom iznosu na ime advokatskih i drugih troškova postupka, preuranjen, jer će se u ponovnom žalbenom postupku pred drugostepenim sudom odlučivati o žalbi tuženog, zbog čega je odbacio takav zahtev, saglasno odredbi člana 36 stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , odlučujući kao u tačk i 3. izreke.

9. Što se tiče zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu advokatskih troškova nastalih pokretanjem postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

10. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.

Sledeći Članak > Evropski parlament izglasao rezoluciju o Srbiji
Prethodni Članak > IZMEŠTANJE ADVOKATURE
NAPOMENA: Svaki komentar će biti proveren pre objavljivanja. Administratori sajta imaju pravo da ne objave komentar ukoliko smatraju da je uvredljiv ili nije prikladan za ovaj sajt.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

5 KOMENTARA

  1. adv. Slaven Kovačević каже:

    Ah, nadaleko čuveni Ustavni sud Srbije.

    Zauzeli ljudi stav da podnosiocu ustavne žalbe ne pripada pravo na naknadu troškova za nagradu advokatu, jer ustavnu žalbu može da izjavi svaki građanin i za to mu nije neophodan advokat. Ustavni sud je toliko jak garant ustavnosti i zakonitosti, da podnosilac ustavne žalbe ne mora da ima nikakvo pravno obrazovanje i ne treba ništa da zna, sem onih par "sitnica" koje su obavezne pri popunjavanju formulara što ih je taj isti sud postavio na svom sajtu - Ustavni sud će sve ostalo sam od sebe da uradi. To je zvanično obrazloženje, koje sam i ja imao prilike da čitam u rešenjima po ustavnim žalbama koje sam sastavljao svojim klijentima.

    Zamislite sad da se ovo primi među sudijama ostalih (neustavnih) sudova: pravo na naknadu troškova postupka za nagradu advokatu imali bi samo oni srećnici koji su oslobođeni u krivičnom postupku za koji je propisana obavezna odbrana, a u parnici samo pravna lica koja nemaju zaposlenog pravnika sa položenim pravosudnim ispitom i oni koji uspeju sa revizijom; svi ostali po logici Ustavnog suda "mogu i sami" da zastupaju svoje interese pred sudovima, njima nije neophodan advokat, ergo - nema ni para za nagradu tog parazita & krvopije.

    Da neko ne misli da je ovde, u objavljenoj odluci po sredi neki komični ili kosmički paradoks, treba istaći da je Ustavni sud stao u zaštitu jednog privatnog interesa (prava na zak. zateznu kamatu na troškove postupka koji obuhvataju i nagradu za rad advokata) samo zato što je tu obavezu dužan da izvrši drugi privatni subjekat; međutim, pošto bi za slučaj da je podnosiocu u stavne žalbe priznao pravo na naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a među njima i one za nagradu advokatu, tu obavezu trebalo da ispuni tzv. država Srbija, e onda ne može. Time se najjasnije razbija svaka iluzija da je Ustavni sud neka zaštita građanima od opake države - zapravo Ustavni sud štiti državu od zlih i pokvarenih građana, čak i onda kada se čini da donosi odluke protiv nepravilnog rada sudova i ostalih državnih organa. Jer, u konkretnom slučaju, razliku zak. zatezne kamate od nepravilne/poništene odluke Privrednog apelacionog suda, pa do nove pravnosnažne odluke kojom će ta kamata biti priznata neće da snosi Privredni apelacioni sud koji je tu nešto izbrljavio, već opet onaj nesrećni privatni subjekat (tuženi), koji bi možda zak. zateznu kamatu od dana presuđenja, pa do 26.09.2013. kao dana donošenja odluke Privrednog apelacionog suda i bio platio, da nije bilo te nezakonite odluke. Ovako će da mu natovare zak. zateznu kamatu za još minimum tri godine, bez njegove krivice.

    Koliki objektivni autoritet imaju odluke jednog takvog Ustavnog suda, procenite sami. Nesreća je u tome što naša laička javnost nije skoro uopšte upoznata sa rezultatima rada tog Ustavnog suda, pa još uvek gaji lažnu nadu da "ima neko gore" ko će da ispravlja silne nepravde. A i da su bolje upoznati, pitanje je da li bi mislili drugojačije.

    30
  2. adv.Vera Djurović Bojović каже:

    Naš dični Ustavni sud, nakon suvišnog pametovanja, zaključuje sledeće:

    "Dakle, dolazak dužnika u docnju se u ovakvoj situaciji podudara sa trenutkom kada odluka suda, kojom je on obavezan da naknadi parnične troškove, postaje izvršna."

    Drugim rečima, kamata na troškove parničnog postupka teče od dana izvršnosti presude, što u ogromnom procentu slučajeva znači kratak rok do naplate u izvršnom postupku .

    Sve ovo za razliku od stava VKS ( sa kojim se Ustavni sud ne slaže, iz razloga meni savršeno neprihvatljivih), prema kojem kamata na troškove parničnog postupka teče od dana donošenja presude, što je značilo prvostepene presude.

    Kao što znamo, troškovi postupka se traže u trenutku zaključenja glavne rasprave, prema Advokatskoj tarifi važećoj na dan zaključenja glavne rasprave. To je pravično i u slučajevima kada parnica traje godinama, što je veoma često, pa i decenijama, jer se zahtevom za naknadu troškova prema trenutno važećoj Tarifi, bez obzira što se ista ne menja čak ni godišenje (nekada je AT zaista neumereno visoka), jer se na taj način čuva vrednost onog novca koji je stranka dala ( ili bila dužna da da) advokatu za zastupanje u momentu preduzimanja neke advokatske radnje.

    Rešenje koje nam nudu uvaženi Ustavni sud vraća nas na prvih godinu - dve od donošenja još uvek važećeg ZIO, kada nije naplaćivana, jer nije ni dosudjivana presudom, kamata na troškove parničnog postupka ( ali ni na druge troškove postupka: upravno-sudskog, prekršajnog, krivičnog), jer u najvećem procentu se presuda, bar u delu dosudjenih troškova postupka, brzo sprovodi, pa ta kamata ništa ne znači, a najmanje predstavlja očuvanje one vrednosti koju je stranka platila advokatu ( ili bila dužna da plati) za preduzete radnje u parnici. Jer, od trenutka donošenja prvostepene presude do njene pravosnažnosti prodje najmanje godinu dana, najčešće 2-3 godine, pa i više, kada kao drugostepeni sud postupa Viši sud u Beogradu ( drugi viši sudovi u Republici nemaju taj problem, jer su manje opterećeni, pa se do izvršene presude u svim drugim gradovima u Republici, brže dolazi).

    Dakle, ovakav stav Ustavnog suda je ništa manje štetan i diskriminatorski od rešenja koje je nudi važeći ZIO ( koji ide u "penziju" 01.07.2016.godine), a u ovom delu je identičan i novi ZIO, jer ni ovaj zakon nema raniju odredbu prema kojoj će sud, na predlog izvršnog poverioca, ako su u izvršnoj ispravi određeni troškovi postupka (odnosilo se na sve postupke, ne samo na parnične) , rešenjem odrediti naplatu zatezne kamate na iznos dosuđenih troškova, od dana donošenja izvršne isprave do dana naplate.

    Na ovaj način Ustavni sud oduzima pravo izvršnom poveriocu da naplati realni iznos dosudjenih troškova parničnog postupka, pogotovu ako se radi o presudi beogradskih sudova, jer kamata na trošpkove postupka ne teče godinama, od dana donošenja prvostepene presude, do njene izvršnosti.

    Osim toga, smatram da je ovo još jedan udarac na advokaturu.

    20
    1. adv. Slaven Kovačević каже:

      U pravu ste potpuno, koleginice.

      Na to se uopšte nisam osvrtao, ne zato jer je tu Ustavni sud zapravo i dao neko kvazilogično i prividno na zakonu zasnovano obrazloženje (a rezultat takvog rezonovanja je krajnje nepravedan i otvoreno tendenciozan, usmeren protiv advokature), već zato što postoji daleko drastičniji primer rada tog suda u istoj materiji. Hteo sam, dakle, da istaknem o kakvom je to sudu reč i kojim se principima u ovoj stvari ti ljudi rukovode, na primeru stava US o (nepostojanju) pravu stranke na naknadu troškova za advokata pred samim tim Ustavnim sudom.

      Već sam ranije govorio da je insistiranje Privrednog apelacionog suda na izvorima obligacija (među kojima nije eksplicitno navedena naknada troškova postupka) u osnovi ispravno, samo je pogrešan zaključak tog suda da među strankama ne nastaje obligacioni odnos kada jedna stranka učini neki nužni trošak u toku postupka, pa da stoga nema ni mesta primeni ZOO. U stvari, radi se o umanjenju imovine stranke koja prethodno snosi troškove postupka, dakle o materijalnoj šteti, koju je dužan da nadoknadi onaj koji je štetu uzrokovao - onaj koji je svojom neosnovanom pravnom pretenzijom ili neispunjavanjem obaveza naterao oštećenog da čini troškove u postupku radi zaštite svoga prava, kao što bi palikuća bio dužan da oštećenom nadoknadi ne samo izgoreli nameštaj, na primer, već i troškove gašenja požara, koje je oštećeni preduzeo da se požar ne bi proširio i tako spasio ostatak svog doma.

      Utoliko je veća nesreća kada Ustavni sud kaže da je naknada troškova postupka zakonska obligacija. Zakonska obligacija nastaje između dva subjekta čim se za to ispune uslovi predviđeni zakonom i za to nije potreban niti ugovor među njima, a naročito nije potrebna nikakva odluka suda. Zakonska obligacija je, npr. obaveza vlasnika zemljišta preko kojeg prolazi gasovod/strujni dalekovod da energetskom subjektu omogući pristup - nema ugovora, presude niti upisane službenosti, ova obaveza nastaje ipso iure. Rešenje o troškovima postupka mora da donese sud, pre toga nijedna stranka nema obavezu da drugoj nadoknadi njene troškove. Ali, kako je reč o materijalnoj šteti, sud to čini prema cenama u vreme donošenja sudske odluke i zakonska zatezna kamata počinje da teče od tog trenutka. Jedino, na primer, u slučajevima nekih dugotrajnih parnica, kada je stranka učinila recimo trošak za veštačenje 1996. godine (imam to u svojoj praksi) i platila nagradu veštaku u dinarima koji više ni ne važe, a ne postoji tarifa za nagradu veštacima, sud će da na prikladan način izvrši revalorizaciju tog iznosa, ili (ako je to skopčano sa većim teškoćama ili dodatnim troškovim) da obaveže protivnika da nadoknadi taj nominalni iznos sa zak. zateznom kamatom od dana kada je trošak učinjen. Meni se ovo čini sasvim ispravnim, a voleo bih da me neko ispravi ako grešim.

      Dakle, imamo jedan, po kvalitetu svojih odluka verovatno najgori, ali po njihovom dometu na nesreću najviši sud, pa je pitanje šta mi posle ovakve odluke možemo činiti? Pravna tortura tog suda traje već neko vreme i to znaju svi oni koji su pokušali da neko svoje povređeno ustavno pravo zaštite pred njim. Eklatantan primer je postupanje US nakon izmene zakona o US kojim je propisano da se odštetni zahtev ima postaviti u ustavnoj žalbi; premda prelaznim & završnim odredbama nije bilo propisano kako postupiti u slučaju ranije podnetih ustavnih žalbi, US je u istom maniru kao što je rešio i u ovom konkretnom slučaju, dosuđivao povredu ustavnog prava ali bez prava na naknadu štete, jer žalilac nije postavio odštetni zahtev u ustavnoj žalbi, iako je u vreme izjavljivanja ustavne žalbe zakonom bilo propisano nešto sasvim suprotno (postupak pred komisijom za naknadu štete NAKON što US nađe da je ustavno pravo bilo povređeno). Čak su bili izmislili (besramno) neki rok od 30 dana nakon stupanja na snagu izmena zakona o US u kome je kao žalilac mogao da istakne i odštetni zahtev. Iako su im ovakve odluke masovno padale u Strazburu, naši "ustavobranitelji" su tvrdoglavo nastavljali sa ovom praksom, sve poradi zaštite bidne nam države.

      Čini mi se da ovde nema pravnog, već samo političkog rešenja - izmeniti kompletno ovaj politički ambijent, uspostaviti slobodu i demokratske institucije, stvoriti kvalitetni zakonski okvir, pa rasterati te tamo i na njihova mesta izabrati ljude koji i svojim ljudskim, ali i stručnim kvalitetima zaslužuju da budu sudije US.
      Do tada ćemo imati ovakvo falsifikovanje stvarnosti, nategnuto kreativno "tumačenje" zakona koje nije ništa drugo nego lažiranje i nameštanje rezultata, kao ovo ovde sa "zakonskom obligacijom". Fudbalskom sudiji bi publika za ovako nešto snažno zviždala, a ovaj naš "stadion" je tih kao da je prazan.

      10
      1. adv.Vera Djurović Bojović каже:

        U svemu ste, poštovani kolega, u pravu, naročito u poslednjem stavu.

        00
        1. Miroslav Nikolić каже:

          Sreća je naša u golemoj nesreći da je naša država 2003. godine ratifikova Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i da imamo kome da se obratimo u slučaju povrede naših prava od naših "strašnih" sudova počev od najnižeg suda pa do Ustavnog suda.
          Kakvi su nam sudovi, koliko zakonito i pravedno sude i uopšte kako se ponašaju u svom radu saznaće svako onaj ko redovno čita presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, koje su u svoj svojoj celosti postavljene na sajtu Vrhovnog kasacionog suda. Pročitajte samo sentence najnovije presude Milojević i drugi protiv Srbije (presuda nije objavljena u celosti dok se ne prevede na srpski jezik), pa se uverite koliko je bilo tragikomično, bedno i žalosno, netačno i nestručno, proizvoljno i vrlo gadno i štetno i po građanina i državu tumačenje odredbe člana 45. Zakona u unutrašnjim poslovima od strane naših sudova, po kojoj je policajcima prestao radni odnos u MUP samo zato što je protiv njih pokrenut krivični postupak, ne čekajući kako će se isti okončati i da li će okrivljeni odnosno optuženi biti oglašeni krivim i biti kažnjeni za navodno izvršeno krivično delo pravnosnažnom presudom. I gle čuda! Baš u vreme kada je ova presuda obelodanjena naša famozna Narodna Skupština sa svojom, nama poznatom, većinom glasova, usvaja iznova donet Zakon o policiji u čijoj odredbi člana 172. stav 1. tačka 2. je bukvalno prekopirana odredba člana 45. nekadašnjeg Zakona o unutrašnjim poslovima. Da li se ova suludasta zakonska norma kosi sa ustavnim načelom iz člana 34. stav 3. koji glasi: "Svako se smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda" (načelo prezumpcije nevinosti). Da li se ovakva bezobrazna zakonska norma može usvajati u vreme kada je Evropski sud za ljudska prava dao vrlo argumentovan negativan komentar o takvoj lakrdijskoj zakonskoj normi? Juče sam predao Evropskom sudu za ljudska prava svoju predstavku u vezi smanjenih, odnosno otetih nam penzija, mnogo ranije to je učinio Savez udruženja penzionera Srbije, vrlo sam koristio divne komentare prof. dr Zorana Ivoševića i prof. dr Vesne Rakić-Vodinelić - naših najblistavijih predstavnika pravne nauke, pa ćemo videti šta će se dogoditi. Obrazloženje rešenja Ustavnog suda o odbacivanju podnetih inicijativa za ocenu ustavnosti Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija, otkucano na 19 gusto kucanih stranica, sam čitao sa velikom mučninom, gnušanjem, sa odmaranjem između pojedinih pasusa, jer prosto ne mogu da verujem da tako nešto može da izađe iz aule jednog ustavnog suda.

          00