уторак, 18. октобар, 2016

PUT KA DRŽAVNOJ ADVOKATURI

Javna rasprava o Nacrtu Zakona o besplatnoj pravno pomoći je održana odavno, još krajem 2013. i početkom 2014. godine.

Zakon je povučen iz procedure godinu dana kasnije, na osnovu sporazuma Ministarstva pravde i Advokatske komore Srbije od 8. januara 2015. godine, kojim je okončan višemesečni protest advokature.

Više od godinu dana nakon tih dogadjaja, advokatskim komorama je dostavljen novi Nacrt.
U tekstu su izvršene izmene, kako navodi Ministarstvo, u cilju usaglašavanja sa Ustavom.

Pojedine komore su već reagovale.
Tako, AKB i AKV kratkim saopštenjem od 27.septembra ove godine obaveštavaju javnost da ni novi Nacrt nije prihvatljiv, jer je konfuzan i protivurečan, pa predlažu da država samo odredi ‘’kada je pravna pomoć besplatna’’.

Saopštenje možete pogledati ovde.

AKB i AKV su organizovale dve javne tribine o Nacrtu Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, u Beogradu i u Novom Sadu.

Advokatska komora Srbije je dopisom koji možete pročitati ovde, 5. oktobra ove godine, dostavila Ministarstvu pravde svoje komentare i predloge na pojedine odredbe Nacrta, koje možete videti ovde.

Šta je suština intervencija koje je u tekstu Nacrta izvršilo Ministarstvo pravde, odnosno šta je najvažnije u tim izmenama?

U funkciji usaglašavanja Nacrta Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći sa Ustavom, predlagač Zakona uvodi sasvim novi pojam u naše pozitivno pravo.
To je pojam pravne podrške.

Naravno, ovaj se Zakon bavi samo besplatnom pravnom podrškom, i nju definiše kao:

1) pružanje opšte pravne informacije,
2) pravnog saveta
3) početnog pravnog saveta koji se ne odnosi na postupak pred sudom,
4) sastavljanje isprave,
5) sastavljanje javnobeležničke isprave i
6) posredovanje u rešavanju sporava.

Besplatnu pravnu podršku mogu pružati:
1) javni beležnici,
2) medijatori,
3) pravni fakulteti i
4) službe za podršku žrtvama i svedocima (koje od skora postoje pri javnim tužilaštvima, i nigde drugde).

Izdvajanjem pojedinih vidova pravne pomoći, (pružanje opšte pravne informacije, pravnog saveta, početnog pravnog saveta koji se ne odnosi na postupak pred sudom i sastavljanje isprave), njihovim jednostavnim označavanjem drugim terminom (pravna podrška), kao i unošenjem sastavljanja javnobeležničke isprave i posredovanja u rešavanju sporava u korpus pravne pomoći, ‘’na mala vrata’’ se uvode u pružanje pravne pomoći i drugi subjekti, osim advokature i službi besplatne pravne pomoći u lokalnim samoupravama, i to: javni beležnici, medijatori, pravni fakulteti, službe za podršku žrtvama i svedocima.

Pružanje pravne pomoći je u materijalnom smislu nedeljivo, zato je podela te aktivnosti terminološkim grupisanjem njenih vidova, zapravo, veštačka.

Konačno, ovde nije reč o terminološkom pitanju! Ovde je reč o pitanju zakondavne politike u uredjenju oblasti besplatne pravne pomoći, šire pravne pomoći uopšte, ali i najšire u oblasti vladavine prava. Ta politika može biti dvojaka.

Zakonodavna politika može biti da pravnu pomoć, pa i besplatnu, pruža(ju) institucija(e) nezavisne od države, a da država snosi troškove pravne pomoći korisnicima prava na besplatnu pravnu pomoć ili da pravnu pomoć, a posebno besplatnu (odnosno onu čije troškove izmiruje država iz javnih sredstava) pružaju, pored nezavisnih, i druge institucije.

new-picture-21

Ovaj drugi zakonodavno-politički pristup nije prihvatljiv zato što može da ugrozi ostvarivanje prava i pravnih interesa gradjana i pravnih lica. Naime, država u sistemu vladavine prava i podele vlasti, vršeći javnu vlast, preko državnih institucija i nosilaca javnih ovlašćenja prenetih im od države, na osnovu zakona i drugih propisa, upravo odlučuje o ostvarivanju prava, interesa i obaveza gradjana i pravnih lica.

Upravo zato što odlučuje o pravima, interesima i obavezama gradjana i pravnih lica, država ne može da preuzme, pa ni posredno (preko subjekata na koje ostvaruje ili može da ostvari manji ili veći uticaj), i pružanje pravne pomoći gradjanima i pravnim licima u ostvarivanju istih, njihovih prava, interesa i obaveza.

Budući da vrši vlast, odlučuje u primeni prava, u pružanju pravne pomoći u istom procesu primene prava, država treba da se zadrži na ostvarivanju svoje socijalne funkcije, odnosno na propisivanju uslova za korišćenje prava na besplatnu pravnu pomoć i finansiranje besplatne pravne pomoći onim gradjanima koji ispunjavaju uslove koje je propisala. Zato je neprihvatljivo da pravnu pomoć pružaju subjekti čija nezavisnost od države nije predhodno obezbedjena, pravno i faktički.

Zakonodavno-politički pristup Ministarstva pravde, u izmenama koje su izvršene u Nacrtu Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, nakon što je povučen iz procedure na osnovu sporazuma sa AKS od 8, januara 2015. godine, zapravo nije promenjen.

Izvršene su terminološke izmene, pojedini potencijalni pružaoci pravne pomoći su izostavljeni i sl., ali suštinski Ministarstvo je ostalo privrženo politici uvodjenja u oblast pružanja pravne pomoći institucija koje bi bile alternativa advokaturi.

Kako su ti subjekti u jasnoj vezi sa državom (javni beležnici, medijatori, pravni fakulteti, službe za podršku žrtvama i svedocima osnovane pod okriljem javnog tužilaštva), ako ni zbog čega drugog zato što država odlučuje o njihovom imenovanju, odnosno osnivanju, registraciji, prenosi im javna ovlašćenja za njihove osnovne delatnosti i td., njihova potencijalna zavisnost od države je izvesna.

Tako se trasira jedan put ka alternativnoj, ali i, manje ili više, od države zavisnoj ‘’advokaturi’’.

Advokatura ne treba da pristane na ovakav zakonodavno-politički pristup u zakonu koji uredjuje jedan važan deo pružanja pravne pomoći, odnosno pravnu pomoć koja će se finansirati iz javnih sredstava. I to prevashodno zato što nije u interesu korisnika besplatne pravne pomoći, ali i zato što nije u skladu s temeljnim načelima društvenog i državnog uredjenja, kao što su načelo vladavine prava i garancija ljudskih prava i osnovnih sloboda propisanih Ustavom i medjunarodnim pravom.

Predlagač zakona mora da promeni svoj zakonodavno-politički pristup materiji koju reguliše Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći, jer sa pristupom koji je ponovo pokazao vršeći izmene u Nacrtu toga zakona nije moguće postići kompromisno rešenje.

Razlog protesta advokata 2014. godine bio je i ovaj zakon, pa je zato i njegovo povlačenje iz procedure bio deo sporazuma kojim je okončan naš protest.
Nije prihvatljivo da se sada, nakon skoro dve godine od okončanja našeg protesta, taj zakon vrati u proceduru donošenja – samo uz terminološke izmene.

Pa nismo mi bili u obustavi rada, na hlebu i vodi, pola godine samo da se ‘’sekundarna besplatna pravna pomoć’’ sada preimenuje u ‘’besplatnu pravnu podršku’’ i da se udruženja gradjana izostave sa spiska pružalaca pravne pomoći o trošku države… Nismo deca!

protection-order-stop

Sledeći Članak > Korisnici kredita u švajcarskim francima razmatraju mogućnost podnošenja zajedničke tužbe radi deobe sudskih troškova
Prethodni Članak > Novi prilozi srpskoj policijskoj misli 3
NAPOMENA: Svaki komentar će biti proveren pre objavljivanja. Administratori sajta imaju pravo da ne objave komentar ukoliko smatraju da je uvredljiv ili nije prikladan za ovaj sajt.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

1 KOMENTARA

  1. Slaven Kovacevic каже:

    "Advokatura ne treba da pristane na ovakav zakonodavno-politički pristup u zakonu koji uredjuje jedan važan deo pružanja pravne pomoći, odnosno pravnu pomoć koja će se finansirati iz javnih sredstava. I to prevashodno zato što nije u interesu korisnika besplatne pravne pomoći, ali i zato što nije u skladu s temeljnim načelima društvenog i državnog uredjenja, kao što su načelo vladavine prava i garancija ljudskih prava i osnovnih sloboda propisanih Ustavom i medjunarodnim pravom."

    Advokatura ne sme da pristane na ovakav zakon pre svega zbog zaštite sopstvenog interesa. Zar je to nešto loše, treba li toga da se sramimo, da o tome ne govorimo?

    Da živimo u društvu razvijene svesti o demokratskim slobodama, pravima i dužnostima, prvi bih se založio za diverzifikaciju nosilaca pravne pomoći. Ali mi živimo u državi koja je prema sopstvenim građanima mnogo više tiranska, nego zaštitnička i predusretljiva; u državi koja pokazuje svoju snagu na slabima, a servilna je prema jakima; u državi koju ubrzano od naše domovine pretvaraju u "aparat prinude". Jednom rečju, mi živimo u lošoj državi.
    Tomas Pejn je o takvoj državi (jer mi pojam "government" poistovećujemo sa državom, umesto državu sa društvom, sa svim građanima, a to dovoljno govori o nama) pisao:

    Society in every state is a blessing, but government even in its best state is but a necessary evil; in its worst state an intolerable one; for when we suffer, or are exposed to the same miseries BY A GOVERNMENT, which we might expect in a country WITHOUT GOVERNMENT, our calamity is heightened by reflecting that we furnish the means by which we suffer.

    Takvoj državi je, u domenu njene primarne emanacije (propisivanje i sprovođenje pravnih normi) jedina stvarna i ozbiljna brana najčešće samo advokatura. Stoga spremno kažem da bi nama u prvo vreme sasvim izvesno bilo unosnije da se sa tom i takvom državom uortačimo, poput notara ili izvršitelja, nego da nastavimo da joj se suprotstavljamo. Da umesto nezavisne, samostalne delatnosti postanemo državna služba. Samo što bi vrlo brzo računi došli na naplatu. Jer takvoj državi advokati nisu ni potrebni, pa ona ima svoje tužioce, beležnike, medijatore, javne pravobranioce samoupravljanja, profesore pravnih klinika i sve druge koje drži na platnom spisku, zato i pokušava da ih sve đuture izjednači sa advokaturom. Ni malo me ne dotiče argument da je to tako u modernim, naprednim državama. Pa u Srbiji ništa nije kao u tim srećnim državama, zašto bi pa ovo bilo? Da bi se izvrglo u svoju suprotnost, kao sve drugo što iz belog sveta dovde dopre, da bi poslužilo samo kao još jedan alat za nametanje neslobode?

    U takvoj državi, naša je obaveza da se borimo za interese advokature, pre svega ostalog.

    130