недеља, 12. јул, 2015

O Srebrenici još jednom…

Tu skoro na ovom sajtu se pojavio jedan tekst o „genocidu“ u Srebrenici, a, na moje veliko razočarenje, ni autor tog članka, a ni bilo ko drugi nije se setio da se isto tako pozabavi bar pravno teorijskom ocenom zločina u Bratuncu nad Srbima, ili proterivanjem stotina hiljada Srba iz Krajine, ili Jadovnom, ili Jasenovcem, ili…

Nije mi prosto jasno zašto su u tom tragičnom ratu predmet interesovanja postale samo muslimanske žrtve i samo u Srebrenici kao da i druge žrtve na svim zaraćenim stranama ne zaslužuju istu pažnju i istu obzirnost, bez obzira kako kvalifikujemo pravno zločine nad njima.

imgp2570

Ili će sve te, a naročito srpske, žrtve biti predmet naše pravno teorijske ocene tek onda kada i ako neki od ovih medjunarodnih ad hoc sudova (pod zapadnjačkom dirigenskom palicom i na njihovom budžetu) budu na „Kukovo leto“ utvrdili da zločini nad Srbima nisu bili ništa manji i ništa bezazleniji od srpskih zločina, pa ćemo valjda bar tada (isto na „Kukovo leto“) i mi kao advokati prepoznati priliku da se osmelimo da progovorimo i o toj zabranjenoj i jeretičkoj temi.

Nije mi uopšte namera da iznosim svoj stav ili polemišem oko toga da li je u Srebrenici učinjen genocid ili ne. Osudjujem isto svaki ratni zločin bez obzira ko ga učini i bez obzira kako ga pravno nazvali. Ljudi su izginuli kako god mi to nazvali. Ali su ginuli na svim stranama i bile su žrtve zverskih mučitelja svih zaraćenih vojski.

A nisu svi dobili istu pažnju i istu pravdu. Čak, štaviše, za mnoge od njih nikada očito i neće biti pravde. Uzalud je čekaju u beskraju svojih mnogobrojnih grobnica. Nije politički ni interesno oportuno, nije zapadni interes, nije čak, da njihova tragedija bude veća, ni interes ovih srpskih vlasti.

Zato mi se gadi instrumentalizacija samo nekih žrtava u višem interesu, srpsko dežurstvo na stubu srama, uporno i besprizorno medjunarodno orkestrirano licemerje, a naročito jednostrano usmereni domaći intelektualizam i/ili privilegovanje žrtava zavisno od njihove nacionalne ili verske pripadnosti.

Umesto polemike, predlažem da pogledate još jednu crticu o tome kako dežurna propagandna mašinerija koristi srebreničku tragediju u toj i takvoj antisrpkoj histeriji:

LINK KA VIDEU

Mene ovo podseća neodoljivo na veliku prevaru Račak, „srpsku“ minu u Vase Miskina i slična podmetanja iz prošlosti.

I zato, dogod nema poštenog, nepristrasnog i objektivnog sagledavanja dogadjaja u Srebrenici, dogod pravnu ocenu tih dogadjaja daju instrumentalizovani medjunarodni kvazisudovi, dogod zapadnjačka politika pravi dežurne krivce od Srba na svakom koraku, dogod nam se podmeće kolektivna krivica i dogod sve žrtve tog strašnog i tragičnog rata generisanog iz stranih centara moći, koji svima nama sada arbitriraju, ne budu bile jednako cenjene i dobile jednaku pravdu, ja ne mogu da prihvatim tvrdnju o srpskom srebreničkom genocidu.

To, naravno, ne znači da ne saosećam sa svim nevinim žrtvama u tom ratu, pa i onim nevinim srebreničkim. Ali pravi tvorci i inspiratori tog nesrećnog i nepotrebnog rata sede udobno zavaljeni u svojim foteljama, zaštićeni svojim položajem i svojom moći i sigurni da ih nikada niko neće pozvati na odgovornost.

Sledeći Članak > Prepiska sa strankom
Prethodni Članak > PODSEĆANJA
NAPOMENA: Svaki komentar će biti proveren pre objavljivanja. Administratori sajta imaju pravo da ne objave komentar ukoliko smatraju da je uvredljiv ili nije prikladan za ovaj sajt.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

52 KOMENTARA

  1. miki živković каже:

    E neka ste im rekli kolega Lazareviću 🙂 odličan tekst!

    179
  2. vladimir m.gajic каже:

    Znate kolega, posto ste manje vise meni pisali, kratko cu Vam odgovoriti. Tema je bila Rezolucija pred SBUN i oko pravne kvalifikacije u vezi Srebrenice. To sto tema nisu bile " nase" zrtve ne znaci da treba odmah zalepiti etiketu i iscudjavati se sto se srpske zrtve precutkuju. Vama je zao tudjih zrtava, ali...to ""Ali..." u njemu je problem . " Ali" sluzi da se zlocini nekako opravdaju. Srpske zrtve u Bratuncu ne mogu biti opravdanje. Mene licno pre svega interesuje odnos moje nacije prema zlocinima. Od drugih nemam nikakva ocekivanja. Istorija osnosa naroda koji zive na prostoru bivse Jugoslavije je istorija zlocina, ubijanja, progona..Ne bih se bas slozio da su sve to isprovocirali sa strane. Bice da je nesto zavisilo i od ljudi sa ovih prostora. Ako volite ljude Vi ih onda necete razlikovati. Problem naseg drustva je odsustvo empatije kod elite. Mislim da se obican covek gnusa zlocina. Medju onima koji "zavaljeni u fotelje" gledaju na drustvena zbivanja i koji nikada nece odgovarati ima ne mali broj nasih sunarodnika. Neki su otisli na onaj svet. Naravno, mnogo ih je i na drugim stranama, a mi mozemo da se suocimo samo sa nasim vodjama i nasim zlocinima. Naravno, ako uopste zelimo da budemo ljudi.

    97
    1. adv.Velisav Medjedović каже:

      Poštovani kolega,najveći ratnihuškač devedesetih je upravo Aleksandar Vučić, naš premijer.
      Ko je on,ko stoji iza njega, za čiji račun je huškao Srbe širom bivše Jugoslavije i pozivao ih na pobune,za čiji račun sada dolazi u Srebrenicu, to je tema o kojoj bi zaista trebalo razgovarati jer je on sa svojom klikom kreator sudbine ove zemlje i u prošlosti i sada a na žalost,niko se nije ozbiljno zabavio tim problemom.
      Meni je nelogično da napravi toliki zaokret u politici od 360 stepeni,da zastupa potpuno suprotnu politiku a da niko, i slovima niko nije objasnio šta stoji iza toga.
      On je doveo predstavnike Trilaterale u Beograd i to u zvaničnu posetu a pola njegove vlade su zvanično članovi Trilaterale.
      Kog udruženja (ili kojih udruženja) je član naš premijer i od kada, možemo samo da nagadjamo...
      A kada već dodje do rata i kada jedna grupa Srba ili Muslimana ili Hrvata pobije drugu nacionalnu skupinu,otvara se začarani ratni krug osvete u koji je teško proniknuti i otkriti ko je na koga prvo pucao i zaista je teško biti pametan i pouzdano utvrditi činjenice u tom ratnom haosu.Tako ja bar vidim ovaj problem.

      31
    2. Zoran B. Lazarević, advokat каже:

      POŠTOVANI KOLEGA GAJIĆU,
      Nije mi ni bila namera da krijem da polemišem sa Vašim ranije objavljenim tekstom. Pratim i poštujem Vaš dosadašnji rad, ali se sa Vama po ovom pitanju duboko ne slažem. Da ne bi ostale dileme oko obima naših različitih vidjenja, osećam potrebu da Vam odgovorim sledeće:
      Prvo, ja Vama nisam zalepio nikakvu etiketu. Samo sam polemisao sa čudnom metodologijom dvostrukih aršina koja se uporno nameće, a Vi ste je prihvatili – jedan važi po receptu zapadnjačkih centara moći za srebreničke žrtve i srpske zločine, a drugi za sve druge, a prvenstveno srpske žrtve. Za mene su zločini zločini ko god da ih je napravio, a žrtve su žrtve. To što Vi imate drugačije vidjenje nasuprot mom, uveren sam, opravdanom zalaganju za jednak pristup svim zločinima i svim žrtvama i iskonsku potrebu za jednakom pravdom za sve njih, žao mi je, nije moja krivica.
      Drugo, zaista ne znam zašto mi posredno spočitavate da srebrenički zločin opravdavam (?!) bratunačkim žrtvama. Ja ništa ne opravdavam, čak naprotiv. Ali upravo takav Vaš isključivi pristup dokazuje jednu strašnu intelektualnu bolest koja hara Srbijom – svako ko opravdano traži jednaku pravdu za sve žrtve i iznosi uverenje da zločini nemaju isključivo nacionalno obeležje jednog naroda mora da shvati da ne sme to da traži i da, kako je to sada moderno, ne sme da „poriče genocid“. A kada argumenti u tom smislu nisu nikakvi kao što nisu, onda slede etikete – da je ili srpski ekstremista ili da ne „razume“ suštinu ili da nema pravo da se poziva na srpske žrtve jer to čini iz nepoštenih motiva u cilju relativizacije srpskih zločina ili da je problem u nekom „ali“...
      Treće, nema nikakvog „ali“, poštovani kolega. Zločini su zločini i za njih počinioci treba da odgovaraju isto. To što u Srbiji ima puno ljudi koji su prihvatili naopaku računicu da samo Srbi ili pretežno Srbi treba da odgovaraju za zločine, mene ne uverava da to treba tako da bude. Ili, da budem najjasniji što se može, razlika izmedju Vas i mene je što se Vi zalažete da samo Srbi treba da se suoče sa svojim zločinima, a ja da svi, ali samo oni koji su zločine zaista učinili, jednako treba za iste da odgovaraju. Zato naša vidjenja imaju ozbiljno i nepremostivo metodološko razilaženje.
      Četvrto, trebalo bi da se složimo bar oko toga, apsolutno je nebitno da li mi lično treba da nešto očekujemo od ove ili one nacije. Trebalo bi da je bitno, kada je već Pandorina kutija zla bila otvorena, da se i ljudski i profesionalno nadamo ili zalažemo da Justicija, prilikom sudjenja, bude slepa prema svakom zločincu i da svakom isto odmeri. Vi prihvatate da to nije tako, a ja se sa tim ni ljudski, ni nacionalno, ni profesionalno ne mirim. U tome je još jedna naša suštinska razlika.
      Peto, kada govorite o nacionalnom odnosu prema zločinima, ja to lično shvatam. Ja sam deo ovog naroda, nikoga nikada nisamn ubio i ne dozvoljavam da bilo ko tvrdi da su Srbi genocidan narod i da tako nešto neko uči moje dete, a sve zarad svojih političkih interesa. A to mi ne smeta da verujem da je u Srebrenici, kao i u drugim delovima Bosne, tokom rata bilo strašnih zločina na sve strane. A i Vi, da li ste, kada ste poneti visokim idealom suočavanja srpske nacije sa njenim zločinima, pošli od sebe? Da li sebe i svoj narod zaista smatrate genocidnim zbog toga što se desio taj strašni zločin, kao jedan od mnogih, tokom rata u Bosni? Da li je krivica jedne grupe ljudi krivica čitavog srpskog naroda?
      I, najzad, ko od nas stvarno zna šta se zaista desilo u i oko Srebrenice? S jedne strane imate medijsku propagandu koja se upela iz sve snage da dokaže „genocid, silovanja dečaka“ i šta sve ne drugo. S druge strane imate tvrdnje, pa i ozbiljne dokaze, da hiljade u Srebrenici „sahranjenih“ živi i dalje mirno širom Evrope. Imate i ovakve „reportaže“, kao što sam je dao u linku uz svoj tekst. Najzad, imate nekakvu farsičnu medjunarodnu instituciju (izvinite što ovde sasvim namerno i s dobrim razlogom ne koristim termin „sud“) koja je procesuirala i osudjivala neke optužene, neke krajnje benevolentno oslobadjala i koja nikada, bar etički, ako nije mogla drugačije, nije dovela u pitanje masovno ubijanje civila u Srbiji tokom NATO agresije. Zar Vi možete takvoj instituciji da verujete bilo šta? Ja verujem da ne mogu!

      139
      1. vladimir m.gajic каже:

        Pa kolega Lazarevicu, Vi stvarno preterujete. Kako ste zakljucili da ja tvrdim da su Srbi genocidan narod? To je jedna mantra onih koji opravdavaju sve. Govorili smo o Srebrenici zbog koje su osudjeni ili se sada sudi pojedincima. Ovdasnja je boljsevicka propaganda kako se sudi Srpskom narodu. Ako neko poistovecuje Ratka Mladica sa Srbima, to je u sustini problema. Poznato je da su obe presude Medjunarodnog suda pravde u Hagu odbile tuzbe protiv Republike Srbije za genocid. Vi ovde meni spocitavate da ja smatram da su Srbi genocidan narod zato sto smatram da je u Srebrenici pocinjeno to krivicno delo. Ne znam da li ste imali nesto u zivotu sa komunistima, ali cu Vas podsetiti da se preko genocida nad Srbima u drugom svetskom ratu preslo na osnovu volje svih onih Srba koji su sluzili Josipu Brozu, obozavali ga i na kraju gorko plakali nad njegovim odrom. Ratko Mladic je izdanak komunisticke skole srpskih generala. Isto kao i Krstic, Tolimir i drugi. Nikada u svojoj istoriji Srbi nisu imali vojsku koja je unistavala civilno stanovnistvo. Nikada do ovog rata. Nikada se na srpskoj teritoriji nisu nalazila tela ubijenih civila u masovnim grobnicama / Batajnica/koja su tamo prenosena nakon asanacije bojista. O tome ja govorim. A Vasa je tema nepravda prema Srbima, ali to je druga tema. Tema o kojoj ja nisam ni govorio, ali sam zato etiketiran kao pripadnik onih koji Srbe tretiraju kao genocidan narod. Ta konstatacija je odraz kompleksa naseg drustva. Kazete da Vi licno niste nikoga ubili. Da ste procitali Rezoluciju videli bi ste da se Srbija ili Srbi ne pominje nijednom recju. Pominje se samo gen.Krstic koji je osudjen za genocid. Prema presudi Tribunala u Hagu ciju je kancelariju u Beogradu otvorio Slobodan Milosevic/ Vas predsednik ?/ a koji medjunarodni sud je osnovao Savet bezbednosti sve uz glasove nasih saveznika Rusije i Kine. To da neko ko javno osudjuje zlocine koji su pocinili pojedinci koji su Srbi, automatski bude okvalifikovan kao neko ko optuzuje srpski narod da je genocidan, to je eho drustvenog kompleksa koji odjekuje i u Vasoj glavi. Ja na primer one koji osporavaju zlocine ne vidim kao zlocince. Vidim samo nedostatak elementarne empatije koji se ne moze nadomestiti iza ponavljanja.." ja osudjujem sve zlocine". Da li ste mozda primetili da se od nase javnosti u medijima kriju presude za ratne zlocine koje donosi nas, srpski sud? 20 godina je proslo od Dejtona. Ni posle 20 godina nasa javnost nije upoznata sa razmerama tragedije gradjanskog rata. Posle 20 godina se svakome ko je spreman da govori javno i kriticki prema zlocinima koji su cinjeni " u nase ime" pomocu agitpropovske mantre stavlja etiketa "izdajnika". Patrijarh Pavle uputio je jednom prilikom poruku koja ima vanvremenski znacaj po svojoj dalekoseznosti. " Budimo ljudi, iako smo Srbi". Na kraju, zeleo bih da dodam , da mi je zao sto se ova polemika koja nema kraja vodi na ovom sajtu. Ja sam je zapoceo tekstom koji je bio pokusaj da se raspravlja o jednom pravnom pitanju. Nije mi namera bila da govorim o politickom aspektu jednog dogadjaja koji nas kao Srbe skupo kosta, mozda najskuplje u istoriji.

        128
  3. adv.Velisav Medjedović каже:

    Svaka čast kolega,i baš kao što stoji u Novom zavetu:"Ko ima uši neka čuje...."pitanje da li su nam srca toliko postala tvrda i bezosećajna na ljudsku patnju Srba kao i Hrvata u toj nesretnoj Bosni ili su samo Srbi dežurni krivci a žrtve samo Muslimani...

    42
  4. Rodoljub Urošević каже:

    Možda skrećem sa teme kao uvek. Ali setio sam se odličnog filma Turneja Gorana Markovića. Na koga vam podseća pesnik Ljubić koga igra Voja Brajović, i koji ima priču za sve strane u ratu. Juče sam se setio tog filma. Na kraju, smatram da je kolega Gajić u pravu, treba da osudimo zločine počinjene u naše ime , a zločin drugih prema nama ostavljamo njima na savesti. Mislim da je to veća muka.

    44
  5. Slobodan Ruzic каже:

    Kolega Lazarevicu,
    Da li je moguce da vi relativizujete zlocin u Srebrenici? Da li je moguce da govorite o ozbiljnim dokazima o hiljadama Srebrenicana koji mirno zive u zapadnoj Evropi! Pobogu, covece! Dogadjaj u Srebrenici je skolski primer genocida, koliko god vama to bilo tesko da priznate. Taj zlocin nije izvrsio nikakav genocidni narod, vec ljudi (neljudi) sa imenom i prezimenom.
    Nikada se nas narod nece izleciti dok ne bude spreman da se suoci sa istinom. Ne moze se po svaku cenu traziti simetrija izmedju pocinjenih zlocina. Svako treba da se zapita da li ga podjednako boli svaka zrtva na svim stranama. Ako ga vise boli srpska od drugih zrtava, onda s njim nesto debelo nije u redu...
    Slobodan Ruzic

    117
    1. Zoran B. Lazarević, advokat каже:

      POŠTOVANI KOLEGA RUŽIĆU,
      Elementarna kultura dijaloga, ako ste već hteli raspravu sa mnom, podrazumeva da moje tekstove ne čitate selektivno, da u njima pronalazite ono što nije rečeno I da ignorišete ono što se ne uklapa u Vašu konstrukciju o mojim tekstovima, pa da onda argumentovano polemišete s mojim mišljenjem, a ne da mi podmećete I da napadate mene lično. Kako je meni strano da napadam Vas, to je očito, zbog različitih metodoloških pristupa, naša dalja rasprava potpuno bespredmetna I ovim je, što se mene tiče, završena za sva vremena. Jedino još, pošto ste me svojim jakim argumentima brzo I efikasno “izlečili” kao jednog bolesnog I zabludelog Srbina, što se tiče Vašeg autoritativne tvrdnje o “školskom primeru genocida” ostaje Vam da u isto ubedite I Jehudu Bauera, jednog od vodećih stručnjaka za pitanje genocida i akademskog savetnika Memorijalnog centra holokausta Jad Vašem (imate tekst sa njegovim intervjuom na ovom istom blogu ako ste ga slučajno propustili). Ili možda mislite da ste za genocid veći autoritet i od Jevreja?
      Za razliku od Vas koji ne smatrate da treba kolegi izraziti poštovanje kada se s njim ne slažete, s poštovanjem,
      ZORAN B. LAZAREVIĆ
      Advokat

      1211
      1. Slobodan Ruzic каже:

        Kolega Lazarevicu,
        Nije mi bas sasvim jasan vas napad na mene, nisam vas tekst citao selektivno, naprotiv. Pa zar ne rekoste za ove sto mirno zive po Evropi?
        Ne znam zasto bi trebalo da budem impresioniran misljenjem gospodina Bauera.
        Dakle, ako vojska na cijem je celu vrhovni komandant te vojske, a koju cine pripadnici jednog naroda, upadne u grad sa vecinskim stanovnistvom drugog naroda, odvoji muskarce od zena i dece, zene i decu protera sa te teritorije a muskarce pobije, a sve sa namerom da ukloni pripadnike tog naroda sa teritorije koja predstavlja enklavu unutar sopstvene teritorije, da li je to genocid? Ja sam siguran da jeste, ali nikome ne branim da misli drugacije, pa ni vama.
        Nije mi bila namera nikoga da uvredim, pa ni vas.
        Jedino sam izneo sopstveni stav da mi Srbi nesuocavanjem sa zlocinima koje su ucinili pripadnici naseg naroda, stalnim izmisljanjem svetskih zavera i neprijatelja nigde necemo stici...
        S postovanjem,
        Slobodan Ruzic

        116
  6. Advokat Dusan Bratic каже:

    Tzv. Haški tribunal nije sud. Sud osniva drzava, a medjunarodni osnivaju drzave ugovorom. To je vojni sud koji je osnovao NATO kao pobednik u ratu da sudi ratnim gubitnicima za primer i nauk da se niko vise ne usudi braniti slobodu. Sto se tiče Srebrenice, stvari su jasne, oni od toga prave novi Izrael. Nema tamo ni " g" od genocida. Dovukli svoje mrtve borce, zapravo teroriste, sa svih strana i po neku nevinu zrtvu. Sto se tiče nas Srba, to je najbolje definisao pokojni Branko Čopić rekavši, " znam ja nas, ...... ti nas". Naša kob i sva nesreća jeste u tome što ćemo zbog lične mržnje prema nekom od režima koji su vladali ili vladaju dokazivati i ono što nije, bez obzira po posledice po narod i državu. Zapravo, šta će nam država, osim ako ćemo mi biti u njoj vlast.

    149
  7. Урош Тешмановић, адвокат каже:

    Све злочине које су починили Срби морамо признати пре свих себи, као наук, да не дозволимо да се тако нешто понови. Злочин над нејачи, над заробљеним војником, је далеко од вредности које је српски војник неговао и које је Др Арчибалд Рајс описивао у својим радовима када је говорио о српским војницима који негују рањене ратне заробљенике. На страну да ли се таквим поступањем крше норме ратног права, није витешки и шта више кукавички је убити оног ко више није претња, а српски војник кроз историју није био такав.
    Сматрам да због нас самих морамо признати себи да су неки појединци из нашег народа чинили злочине у наше име.

    Међутим, када је злочин у Сребреници у питању, а за који се не могу сложити да се ради о геноциду, сматрам да једнаку одговорност за тај злочин сносе муслиманске власти на челу са Алијом Изeтбеговићем и њихови инострани патрони, који су овакав злочин од стране Срба прижељкивали и подстицали.

    Ако говоримо о дефиницији геноцида, као радња геноцида се подразумева потпуно равноправно са непосредним извршењем и подстицање на извршење геноцида и саучесништво. Документарни филм под насловом Сребреница – издани град, који је снимила шведска телевизија, и који се може проначи путем линка који достављам у прилогу, садржи јасне доказе, казивања очевидаца који потврђују да је намера муслиманског руководства била да се изазове страдање муслимана.

    Издвојићу само сведочење шефа полиције у Сребреници Хакије Мехољића, који сведочи да је Алија Изетбеговић предлагао да се подстакне масакр муслимана у Сребреници (27. минут филма), како би се стране силе придобиле да војно реагују против Срба. И многе друге чињенице које произлазе из тог филма указују на исто, попут чињенице да је Сребреница предата у договору муслиманског и српског руководства и да су Срби у Сребреницу ушли без отпора, и друге које можете видети у овом филму:
    LINK KA VIDEU

    Логиком оних који тврде да су Срби починили геноцид, једнаком жестином би морали да тврде и да је тај геноцид дело самих муслимана, јер онај ко је имао могућност и моћ да тај злочин спречи у најмању руку мора одговарати због нечињења којим је такав злочин омогућио. У овом случају не само да се радило о нечињењу, већ се радило о директном прижељкивању и подстицању од стране муслиманских власти да се догоди масакр у граду који су и сами били отписали, верујући да он због свог географског положаја након рата мора припасти Србима. То прижељкивање је било праћено и конкретним радњама које су подстицале жељу Срба за осветом и које се конкретно манифестују кроз етничко чишћење у којем је преко 50 српских села потпуно етнички очишћено уз масакре над, не само војно способним становништвом, већ над женама, децом и старима.

    Да не буде забуне да овиме оправдавам злочин, јер сам на почетку јасно истакао које вредности поштујем, само говорим о чињеницама које се морају узети у обзир. При томе Срби су испали глупи и поступили управо онако како је противник желео и учинили ужасну грешку, јер су се они који су злочине над Србима чинили (Насер Орић и његови башибозуци) извукли раније знајући шта следи, а Срби темељно побили све ратноспособне које су ухватили (чињеница колико их је заиста било мислим да до данас није утврђена до степена извесног).

    Закључио бих тиме да сматрам да морамо бити правични и рећи да појединци из нашег народа јесу учинили недопустив злочин који се ничиме не може оправдати, али да морамо бити правични и према сопственом народу, што је потпуно природно, и да не смемо дозволити да се наше жртве занемаре, већ са пуним правом захтевати да се наше невине жртве третирају једнако, као и жртве на другим странама, јер свака жртва је један људски живот ма које вере или нације био и свака жртва заслужује једнако поштовање, емпатију и жаљење.
    Да бих избегао да користим АЛИ моја последња мисао у овом тексту је да је стављање акцента на сопствену кривицу и злочин једнако погубно и штетно, као и занемаривање и негирање да су припадници нашег народа чинили злочине и да из свих тих несретних догађања морамо извући поуке о последицама које су ти догађаји имали за наш народ.

    196
    1. vladimir m.gajic каже:

      Žao mi je što se fundamentalno razlikujemo u ovom pitanju. Tribunal u Hagu je osnovan u skladu sa Poveljom UN od strane nadležnog SB. Njegovo osnivanje podržale su sve članice SB koje imaju pravo veta. Dakle, i Rusija i Kina. Osnivanje Tribunala podržala je i SR Jugoslavija na čelu sa Slobodanom Miloševićem u vreme čije vlasti je bila otvorena kancelarija Tribunala u Beogradu, i to uz veliku pompu. Dosta je jasno da niko od komentatora nikada nije pročitao nijednu presudu koja se odnosi na događaje u Srebrenici. Takođe, bilo bi lekovito da se pročitaju desetine ličnih svedočenja vojnika R.Srpske koja su poslužila za sklapanje mozaika o događajima u Srebrenici. Toliko je mnogo dokaza izvedeno, da čitajući, razumnu osobu može samo da zaboli glava. Namerne loše procene, ili nenamerne greške u procenema koje su olakšale izvršenje tog masakra nisu od suštinskog zančaja. Odbrana gen.Krstića imala je na raspolaganju sva obaveštajna saznanja naših vojnih i policijskih službi. Pokušali su sve, ali odbrana nije uspela. S druge srane , onaj drugi, stalni Međunarodni krivični sud u Hagu, odbacio je tužbe protiv Republike Srbije za genocid u Srebrenici. Međutim, u obrazloženju , rečeno je da se Srbija istakla u nečinjenju da se to spreči. Šta je genocid kao krivično pravni institut može se pročitati i u našem KZ-u. Definicija je svuda ista. Izraelski profesor odbija stavljanje znaka jednakosti između Hoilokausta i Srebrenice. To nije sporno, Srebrenica je bila delo na ograničenoj teritoriji, ali je namera uništenja nažalost dokazana na sudu. Ako se vratite unazad ili posetite dobro obaveštene internet sajtove, videćete veliku raspravu koja se godinama vodi oko Srebrenice. Jedan od snimaka zabeleženih kamerom je i onaj , kada gen.Ratko Mladić daje izjavu televiziji i kaže "Danas smo se osvetili Turcima za sve što su nam radili tokom istorije"/ parfraziram/. Kažu da je Milošević bio zapanjen nad događajima iz Srebrenice i da je kod njega to dovelo do overenja da mora da sklopi mir u Dejtonu. Pod tim ustiskom je podržavao i Tribunal u Hagu, sve dok i on lično nije optužen. Za bolje razumevanje, a bez preteranih emocija, preporučujem kolegama da se upoznaju sa građom. Jedna TV emisija nije baš tako veliki argument. U komentaru na tekst kolege Lazarevića pomenuo sam i odnos naše javnosti prema suđenjima za ratne zločine pred našim sudom i ukazao na činjenicu da je između ostalog poenta tih suđenja da se javnost upozna sa tim zločinima kako bi se delovalo preventivno na celokupno društvo. Podsetiću i na onaj snimak koji je jednom emitovan u vezi sa "Škorpionima" kada u tom dokumentarnom snimku, jedan "specijalac" pita onog klinca koji ima 15 godina " Mali, jel si prco do sada", On kaže da nije, a ovaj mu odgovrio " i nećeš"! Taj snimak delovao je šokatno na narod i tada se videlo da naš svet ne zna razmere tragedije građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji. Ovih dana, naš Ministar odbrane proglašava za vojnu tajnu sve dokumente koji se odnose na slučaj "Rudnica" i 37 motorizovanu brigadu kojom je komandovao sadašnji načelnik generalštaba gen.Diković. Ranije, naši su istražni organi utvrdili identitet leševa pronađenih na poligonu MUP-a u Batajnici da se radi o civilima sa Kosova. Zbog toga je u Hagu osuđen policijski general Đorđević. Naravno, jednoga dana svi događaji zaslužiće neku sudsku presudu. Kao i kod tzv.običnog kriminala, krivično delo ubistva se nikada " ne zatvara" kao slučaj. Poenta na koju ukazujem je da u ovakvim stvarima nisu pravni argumenti koji ukazuju na naše žrtve ili na nepravdu u odnosu na isto. To su možda politički argumenti, ali pravni nisu, jer se zločini ne mogu opravdati drugim zločinima. Pravilo "oko za oko i zub za zub" pravni su običaji iz doba primitivne ljudske zajednice. Tu oko Drine , naša istorija je prepuna zločina. Nevinih nema ni na jednoj strani. O tome je mnogo pisao Ivo Andrić. Kao humani ljudi, mi imamo obavezu da pre svega govorimo o onome što je najteže, o našim zločinima. Na kraju krajeva, taj "problem pravne kvalifikacije" je istaknut da bi sakrio prave motive i osećanja onih koji ne priznaju pravnu kvlaifikaciju da se radilo o genocidu. Za nesrećne i nevine žrtve je svejedno, za njihovu decu, majke, sestre, takođe je svejedno. Naša javnost je kolektivno frustrirana pred saznanjem za Srebrenicu i razmere tog masakra. Problem je uvek u onome što se naziva "elitom"/ koja kod nas po mom mišljenju gotovo da ne postoji/ koja nema moralni kapacitet da se na human način odredi prema ljudskoj patnji. Izgovora ima na pretek, od onih koji su na prvi pogled civilizovani, do onih koji nisu za komentar. Šta nam pokazuje ova rasprava kada pogledamo razloge zbog kojih ovaj sajt postoji ? Pokazuje nam odraz u ogledalu našeg društva. Po podršci ovom ili onom stavu i po komentarima, jasno je ko je i ovde, kao i u društvu, u onoj ogromnoj manjini od nekoliko procenata od ukupnog stanovništva?!Boban Ružić, Jovica Todorović, Peđa Vasović , ja i još poneko . Ali , mi smo navikli. Manjina je kažu, obično u pravu. Zato sam danas i rekao , da mi je žao što sam otvorio ovu temu.

      129
  8. Predrag P. Vasovic каже:

    Nemam utisak da ce ova tema doprineti afirmaciji ideja koju ovaj web-site promovise, naprotiv, verujem da nas udaljava od krajnjeg cilja, a to je (valjda?) BOLJA ADVOKATURA. Tako, smatrao sam, od prvog dana, mada nisam bio azuran da taj svoj stavi javno iznesem na ovim "stranicama" , da ovaj virtuelni prostor ne bi trebalo da se pretvori u debatni klub, posebno ne u pogledu tema koje nisu, u najuzem smislu, vezane za konkretne aktivnosti u pogledu ostvarenja cilja proklamovanih u Deklaraciji. Naravno, prisutna je svest o tome da je en general svaka drustvena tema, na neki nacin, povezana sa advokaturom i nasim ciljevima, ali neku granicu bi, cini mi se, trebalo da postavimo....jer, ipak, nema "razobrucene slobode." Sta hocu da kazem ? Pa, to da, nazalost, ova tema koju je Vladimir nehotice pokrenuo mozda najbolje pokazuje koliko je jaz prisutan u drustvu, u pogledu nekih esencijalnih pitanja, cak i medju nama, kolegama, na neki nacin "istomisljenicima"koji smo se, teskom mukom, ukupili oko zajednickog cilja, u borbi za ostvarenje nekih esnafskih ciljeva....Razlike su nepremostive, to je evidentno. Dijalog na ovom mestu, oko ovakve teme, nece doneti neki vidljivi benefit Pokretu za bolju advokaturu. Stoga, malo saljivog tona, na kraju preozbilje teme, u duhu poznatog pulskog punk benda KUD IDIJOTI : "Hocemo, hocemo cenzuru!" Da stvar bude jasne : ne zagovaram cenzuru, naravno, ali pazljiviju selekciju tema, svakako....inace, da ne ostanem nedorecen : podrzavam svaku rec koju je napisao Vladimir ! To sto smo u manjini, ne menja na stvari, navikli smo...

    109
  9. Jovica Dj. Todorović, advokat каже:

    Očegledno je da postoje ogromne razlike u gledanju na pojedine istorijske dogadjaje u celom društvu, pa i medju advokatima, pa i medju nama koji delimo zajedničke stavove o advokaturi. Te razlike se odnose na dogadjaje iz davne prošlosti, ali i iz prošlosti koja pripada ''našem'' dobu, kakav je stradanje Bošnjaka u Srebrenici u julu '95.

    Naš Pokret može da bude svojevrsna advokatska javna tribina na kojoj se slobodno može debatovati o bilo čemu. Ipak, apelujem da neslaganja ne utiču na atmosferu kolegijalne solidarnosti i medjusobnog uvažavanja.

    Kolega Zoran Lazarević je medju prvima podržao ovaj Pokret. Njegovu podršku Pokretu sam lično doživeo kao veliko ohrabrenje, jer visoko cenim njegovo dosadašnje angažovanje u advokaturi. Upravo u tom smislu, veoma mi je drago što je slobodno i otvoreno izrazio svoje stavove i o ovoj temi, iako se sa njegovim stavovima o ovoj temi ne slažem. Uzdržaću se od učešća u polemici, jer bi bilo sasvim suvišno, s obzirom na sve što je već rečeno. Hoću reći, teško bih našao šta da dodam...

    Koliko vidim stavove kolege Lazarevića o ovoj temi dele pojedine kolege koje, takodje, veoma uvažavam! Nadam se da će naš Pokret biti mesto gde neistomišljenici raspravljaju sa uvažavanjem. Samo tako će naš Pokret ostati dobro mesto za saradnju i nakon što se pokažu razlike u sagledavanju pojedinih tema, razlike u mišljenjima. Samo takav će naš Pokret doprineti boljoj advokaturi! Jer, cela advokatura treba da bude upravo takvo ''mesto''... Mesto saradnje i kada se pokažu razlike u mišljenjima. (A ne ko neka, da izvinete, politička partija.) To se postiže samo uzajamnim kolegijalnim poštovanjem! I da me ne shvatite pogrešno, mislim da je ova polemika ostala u tim okvirima, pa izražavam svoje zadovoljstvo i ponos zbog toga.

    100
    1. Zoran B. Lazarević, advokat каже:

      POŠTOVANI KOLEGA TODOROVIĆU,
      Hvala na lepim rečima i podršci za ono što sam radio do sada.
      Želim da verujem da sam se trudio da učinim što je moguće više na dobrobit našeg zajedničkog poziva.
      Na žalost, moram da konstatujem da ne delim Vaše uverenje da je ovo blog na kome se neistomišljenici suočavaju sa medjusobnim uvažavanjem. I, ne želim da krijem, to mi jako smeta - kada sam davao podršku dekleraciji i postojanju ovog bloga, nisam ovako to zamišljao.
      Pogledajte samo neke od odgovora koji su mi upućeni - obojen sam crvenom (komunističkom) bojom, prišiven mi je "moj predsednik Milošević", pokušano je moje "lečenje", te, iznad svega su mi otvorene oči da su moji neistomišljenici manjina i da je manjina uvek u pravu(?!).
      Kako odgovoriti na takve "čvrste i nepobitne" argumente?
      Biram da odgovarim dostojanstvenim ćutanjem na ovu nepotrebnu verbalnu agresivnost jer i živim i trudim se da naš posao, a i svoje stavove saopštavam mirno, bez ostrašćenosti i uz uvažavanje drugačijih mišljenja.
      Ipak, izražavam nadu da će ovi mladi lavovi pokazati jednaki respekt žrtava i teorijski i praktični pravni angažman i kad se promeni naslov teme na ovom blogu i kada na red dodju zločini sa srpskim žrtvama, ako to ikad dodje na dnevni red ovde ili bilo gde.
      Na žalost, tu iskrenu nadu ne prati i moje uverenje da će do toga doći.
      I, najzad, ja se više po ovoj temi neću javljati, da ne bi neko pomislio da želim bilo kakvu ličnu promociju. Mislim da je par tekstova dovoljno svakom da jasno iznese svoje stavove. Sve preko toga ili pokazuje odsustvo osećaja za meru ili postojanje nekih drugih motiva. Što se drugih tiče, neka odluče sami, ja biram da treba imati mere.
      Zato ovde, za kraj, pre odjave, jedna stara maksima iz rimskog prava: "Ko mnogo dokazuje, ništa ne dokazuje!"

      73
  10. Dusan Bratic каже:

    Kolega Gajiću,

    Ja ne znam kako ste zaključili da svega nekoliko procenata građana Srbije misli po pitanju Srebrenice kao Vi i , rekoste, još par kolega? Ja imam drugi utisak, posebno kada se ima u vidu da su izbore, sve do ovih poslednjih, dobijali upravo oni koji su javno u kampanji govorili ovo što i Vi. U tom smislu, budući da su manjina, biće da su ovi koji Vam oponiraju zapravo u pravu. No, ono što želim da ukažem povodom Vašeg poslednjeg komentara jeste da tzv. Haški tribunal apsolutno nije sud i nema legitimitet da sudi. On nije osnovan u skladu sa poveljom UN. Takođe, SRJ nije priznala Haški tribunal kao sud, niti je uopšte imala šta da prizna, niti je ko to od nje tražio. Naime, upravo prema Povelji UN Savet bezbednosti osniva pomoćna tela, čija funkcija je Poveljom određena i tamo suđenja nema, pa je po tom osnovu nelegalno osnovao i tzv. Haški tribunal sa sudskom funkcijom. Taj drugi organ koji ste pomenuli, Međunarodni krivični sud u Hagu, tzv. Rimski sud, jeste pravi Međunarodni krivični sud jer je osnovan usvajanjem Statuta u Rimu 1998. godine, mislim u julu mesecu, i sa jasnim pravilima procedure, pravom koje primenjuje i nadležnostima. To jeste sud jer su države koje su pristupile prihvatile da se njenim državljanima pred tim sudom sudi. Medjutim, jedna država nije pristupila i izričito je to odbila. To su SAD. Šta više, povodom usvajanja Rimskog statuta Kongres SAD-a je naložio predsedniku Klintonu da preduzme sve neophodne mere, uključujući i vojne, da se nikada ni jedan vojnik SAD-a ne nađe pred tim sudom. Tačno je da je, mislim prijava, SRJ odbačena, upravo zbog vremenske nenadležnosti, budući da Medjunarodni krivični sud, kao pravi sud, ne sudi za dela učinjena pre nego je on formiran (konvencije propisuju: pravično, u razmnom roku i "unapred formiran sud"). Što se tiče istorije našeg naroda i države, delimično sam saglasan Vama. Zaista, istorija našeg naroda je istorija ratova. Ipak, ni to ne treba da čudi, još manje zgražava, budući da je zapravo istorija čovečanstva istorija ratova i razaranja. Pogledajmo samo koliko se na današnji dan u svetu vodi lokalnih i širih razmera ratova. Uostalom, zločini protiv mira i čovečnosti, agresije i ratni zločini, postali su deo spoljne politike jedine preostale super sile u svetu, Sjedinjenih američkih država, pa otuda i ne čudi što se u tom vihoru svako malo nađemo i mi. Ne treba odricati pravo ljudima da se ne saglašavaju sa pravnom ocenom veća tzv. Haškog tribunala, sastavljenog od sudija za maloletnike i prekršaje prvog stepena, o postojanju genocidne namere. Osobito kada se ima u vidu predočeni način formiranja tribunala i izvor finansiranja (SAD). Ovde ću podsetiti na izdvojeno mišljenje indijskog sudije Pala, člana veća Tokijskog tribunala prilikom suđenja japanskom generalu Jamašiti. Tokijskog tribunala koji je 1946. godine formiran naredbom američkog generala Mekartura koji je kao agresor jedva živu glavu spasao bežeći sa Filipina i poručujući da će se "vratiti", a ostavivši za sobom svoje vojnike. U veću je sedelo 11 predstavnika zemalja koje su bile u ratu sa Japanom. Sudija Pal u izdvojenom mišljenju besedi: "Izgleda da samo ratni pobednici sude ratnim gubitnicima".
    Zato mislim da je slobodoumno, naspram apologetskog, rasuđivanje o činjenicama i podvođenje pod pravnu definiciju genocida, bez obzira na nelegitimne presude tzv. Haškog tribunala, upravo ono što je lekovito za ovaj narod, makar i nemao svoju, kako Vi kažete, elitu. Ako ne misli, neće je nikada ni imati. Lekovito je, osobito ako to čine pravnici. Jer, nije ovde po sredi debata o tome da li je u Srebrenici bilo masakra, kako Vi kažete na par mesta, ili ratnog zločina kako bih ja rekao, već samo o tome da li je reč o genocidu ili ne. Razlike i posledice su ogromne i dalekosežne. S toga smatram, neka tih nazovi presuda tzv. Haškog tribunala, nek počivaju u miru.Neka i nisu "nazovi" presude. Neka drugoj strani u sukobu i sve oružane sile ovoga sveta. Ono šta nama ovde ostaje i što nam ne bi smelo biti uskraćeno jeste da mislimo i na PRAVO se pozivamo. To nam ostaje, jer PRAVO je oružje slabih, toga smo svedoci svi. Za dobar početak, da mislimo. Ako elite i nemamo, a mislim da nemamo (pokušaji se izjalovili) tek je ćutnjom i novim jednoumljem nećemo dobiti. Ja mislim da baš Vi kolega Gajiću jeste iskra buduće srpske elite, pa zato, valja bez srdžbe čuti i drugu stranu. Upravo je Vama svojstvena borba za istinu, bez razmišljanja o posledicama, što je vrlina po sebi koju retko ko poseduje, pa ne bi trebalo sada, u povodu Srebrenice, drugima je odricati. Zamislimo na šta bi nam život ličio kada bi nam još i to oduzeli. Oduzeli su nam životni prostor stvaranjem etnički čistih novih država, ta tri miliona Srba van Srbije nam u Srbiju proterali i na našu ekonomiju stavili, sankcije kao vid rata nam nametnuli, bombama nam zemlju razorili i zatrovali, svest nam dobrim delom izmenili, sad još da nam zabrane i da mislimo. Mislim i da naš narod uopšte nije frustriran događajem u Srebrenici. Ovaj narod posle svega što je preživeo, uključujući i mnogo njegovih "Srebrenica" i daleko svirepijih zločina od streljanja, na žalost nema poželjno kolektivno osećanje prema tome. Valjda još vida svoje rane, a "ne može da svane pre zore". Na silu...ne vredi. Narod koji ne poznaje svoju istoriju, osuđen je na propast, a mi ni svoje žrtve još nismo popisali, a glorifikujemo tuđe. Na kraju, pošto mislim da ste na moj komentar ciljali kada ste napisali da pojedini nisu ni za komentarisanje (jer jedino što bi, na prvi pogled, moglo da zvuči disonantno u svim komentarima jeste moja reč "teroristi") podsetiću da su oružani sukobi na ovim prostorima počeli formiranjem para- vojnih formacija na teritoriji suverene države radi ostvarenja političkih ciljeva, što je esencija svih definicija terorizma, pa ostajem kod izgovorenih reči. Završiću time da me sve ovo sa "Srebrenicom" ovih dana u Srbiji, neodoljivo podseća na crno, da ne može biti crnje, mozganje dela beogradskih intelektualaca u vreme NATO agresije na našu državu kada su, navijajući za NATO, šapatom jedni drugima govorili: "Ako ovaj sada pobedi NATO, vladaće sto godina".

    95
    1. vladimir m.gajic каже:

      Znam da je Tribunal u Hagu/ kao ad hoc sud..zato se i zove Tribunal/ osnovan saglasnoscu svih stalnih clanica SB UN. Da li je to protiv Povelje UN nisam siguran, a Ti nisi dao argument. Ja sam pokusao da vratim loptu na teren prava. Pored ostalog ukazujuci i na presude Tribunala u Hagu, koji je jedino mesto gde se sudilo zlocinima u kontradiktornom postupku. Sve ostale teorije su na nivou laickog prepucavanja. Ukazao sam i na presude koje bi neko mogao i da procita pa da stekne neki utisak, a mozda i da jos vise veruje da je sve laz i namestaljka. Ukazao sam i na cinjenicu da je za vreme vlasti tada Predsednika SR Jugoslavije S.Milosevica otvorena kancelarija Tribunala u Beogradu cime je Milosevic dao legitimitet tom sudu. To su isto ucinili i Zagreb i Sarajevo. Znam dosta advokata koji su bili branioci u Hagu. Poznato je da nije mogao svako da bude branilac. U pocetku, sluzbe bezbednosti su preko jedne " cuvene" kancelarije kontrolisale izbor branilaca za Hag. Kriterijum nije bio osposobljenost za odbranu u krivicnom postupku koji je bio stran nasim advokatima ili u poznavanju jezika na kojem se sudi, vec iskljucivo politicka podobnost. Elem, nijedan od njih mi nije rekao da mu je klijent osudjen iako je bio nevin. U Hagu ima spornih oslobadjajucih presuda/ Gotovina, Perisic, Haradinaj/ ali nema nevino osudjenih. Najvise su saradnji sa Tribunalom doprineli politicari koji su smatrani nacionalistima. Na pocetku Milosevic, a kasnije Kostunica cija je Vlada donela Zakon o saradnji i u cije vreme je u Hag otisao daleko najveci broj optuzenih /oko 20/. Kasno je danas na samom kraju njegovog rada dovesti u pitanje legitimnost Tribunala kome je legitimnost dala i sama Republika Srbija, njeni optuzeni gradjani i njeni advokati koji su bili za te odbrane papreno i placeni. Na terenu politike sve je dozvoljeno kao argument. Ipak mislim da je na nivou u najmanju ruku preterivanja ako se kaze sa zrtve iz Srebrenice setaju po Evropi ili da su medju lesevima teroristi i ubice? To nije pravni stav, to je politicki stav koji je bio duhovni izvor zlocina na svim stranama. Kada je u pitanju ko je manjina, to je nesumnjivo ona koju sam ja oznacio. Samo neorganizovani pojedinci iznose stavove koje i ja podrzavam. Ogromna su manjina, to je notorni fakt. Elitu nemamo, pitanje je da li smo je imali u proteklih 60 godina, a veliko je piranje da li cemo je imati u generaciji koju mi zivimo.

      81
  11. Dusan Bratic каже:

    Kolega Gajiću,

    Ja nisam ništa izmislio, samo nisam hteo da dužim, smatrajući da je sve o legalitetu i legitimitetu tzv. Haškog tribunala odavno izneto.

    Ipak,

    Organi

    Član 7.
    Kao glavni organi Ujedinjenih nacija osnivaju se: Generalna skupština, Savet bezbednosti, Ekonomski
    i socijalni savet, Starateljski savet, Međunarodni sud i Sekretarijat.
    U skladu s ovom Poveljom mogu se osnivati i pomoćni organi za koje se bude smatralo da su potrebni.

    Savet bezbednosti
    Zadaci i ovlašćenja

    Član 24
    1. Da bi se obezbedila brza i efikasna akcija Ujedinjenih nacija, njihovi članovi poveravaju Savetu
    bezbednosti prvenstveno odgovornost za održanje međunarod-nog mira i bezbednosti i saglašavaju
    se da Savet bezbednosti deluje u njihovo ime pri sprovođenju svojih dužnosti na osnovu ove odgovornosti.
    Član 29.
    Savet bezbednosti može da osniva pomoćne organe potrebne za obavljanje njegovih zadataka.
    Međunarodni sud
    Član 92.
    Međunarodni sud je glavni sudski organ Ujedinjenih nacija. On postupa u skladu s priloženim
    statutom, koji je zasnovan na Statutu Stalnog suda međunarodne pravde i čini sastavni deo ove
    Povelje.
    Član 93.
    1. Svi članovi Ujedinjenih nacija su ipso facto strane Statuta Međunarodnog suda.
    2. Država koja nije član Ujedinjenih nacija može da postane strana Statuta Međunarodnog suda pod
    uslovima koje u svakom pojedinom slučaju određuje Generalna skupština na preporuku Saveta
    bezbednosti.
    Član 94.
    1. Svaki član Ujedinjenih nacija obavezuje se da će se pridržavati odluke Međunarodnog suda u
    svakom sporu u kome je stranka.
    2. Ako jedna stranka u sporu ne ispuni obaveze koje na njoj leže prema presudi koju Sud donese,
    druga stranka se može obratiti Savetu bezbednosti, koji može, ako smatra potrebnim, dati preporuke ili
    odlučiti o merama koje treba preduzeti da bi se presuda izvršila.
    Član95.
    Ništa u ovoj Povelji ne sprečava članove Ujedinjenih nacija da rešavanje svojih sporova poveravaju
    drugim sudovima na osnovu sporazuma koji već postoje ili koji mogu biti ubuduće zaključeni.
    Član 96.
    1. Generalna skupština ili Savet bezbednosti mogu tražiti od Međunarodnog suda da da savetodavno
    mišljenje o svakom pravnom pitanju.
    2. Drugi organi Ujedinjenih nacija i specijalizovane ustanove koje Generalna skupština može u svako
    doba na to da ovlasti, takođe mogu tražiti od Suda savetodavno mišljenje o pravnim pitanjima u okviru njihove delatnosti.

    Dakle, povelja UN poznaje samo jedan sud i to Medjunarodni sud pravde u Hagu, koji je osnovan usvajanjem Povelje od strane svih članica osnivača i čijem Statutu su pristupili sve kasnije članice, i to je organ Ujedinjenih nacija, a ne Haški tribunal. Savet bezbednosti osniva pomoćna radna tela, za obavljanje svojih nadležnosti, a tamo sudjenja nema, niti to čine nekakvi pomoćni organi. Zato to pomoćno telo nema legitimitet suda i nije legalno Povelji UN.
    Mislim, tako bi to bilo po Pravu. Ipak, ako je vladajuća maksima da je pravo u sili, onda može i ovako kako je sada.

    81
    1. vladimir m.gajic каже:

      Ok Dušane. Nisam hteo da ti oduzimam toliko vremena.

      55
    2. Jovica Dj. Todorović, advokat каже:

      Poštovani kolega Bratiću,

      Nisam imao nameru da se uključim u ovu polemiku, ali ste je Vi približili čisto pravnom terenu, pa evo ne mogah da odolim.

      Prvo, da ne bude zabune, sa pažnjom i velikim respektom pratim već godinama argumente koje iznose pravni stručnjaci koji osporavaju instituciju koju zovemo Haški Tribunal. U tome je najdalje ''dobacio'' Prof. Čavoški, ali ima i drugih koji zastupaju respektabilnu argumentaciju. Uočljiva je, složićete se, nadam se, i jedna politička nit koja povezuje one koji osporavaju Tribunal, kao što postoji nit drugačije političke provinijencije koja povezuje stručnjake koji opravdavaju njegovo osnivanje i rad. I tu ima zvučnih pravničkih imena. Zato (odnosno zbog tih političkih niti), bojim se, da će biti potrebno da protekne još dosta vremena da struka da konačnu ocenu te institucije. Odnosno da se argumenti valjano stručno vrednuju da bi doveli do nekog konačnog zaključka, za koji će moći da se kaže da je preovladjujući. To se sigurno neće desiti pre nego što ova institucija okonča svoje postojanje.

      Drugo, moramo jasno da razlikujemo dva ugla gledanja. To su pitanje legitimiteta Tribunala i pitanje njegovog legaliteta.

      Kada je reč o legitimitetu. S obzirom da ga je osnovao Savet bezbednosti, uz podršku svih stalnih članica, otvaranje pitanja legitimiteta te njihove odluke, otvara pitanje legitimiteta samog koncepta OUN, pa time i celog ustrojstva medjunarodnih organizacija danas. Bojim se da je to bez legitimnog osnova. U tome učvršćuju još dve činjenice. Prva jeste da su taj sud, izvan Saveta bezbednosti, podržale ostale velike sile, Nemačka, Japan, Italija i drugi važni činioci medjunarodnih odnosa, a najvažnije Evropska unija, odnosno evropske institucije, kao što je Savet Evrope. A druga važna činjenica je da su Tribunal podržale sve države na čijoj teritoriji se proteže njegova mesna nadležnost. Srbija je to konačno učinila posebnim Zakonom o saradnji sa Haškim Tribunalom. U svetlu svega ovoga, otvarati pitanje legitimiteta ove institucije izgleda potpuno beznadežno. Svi činioci medjunarodnih odnosa relevantni u ovom slučaju (uključujući i države na čijoj teritoriji je ustanovljena njegova nadležnost, pa i Srbiju) podržavaju Tribunal. Kako možemo da otvorimo pitanje njegovog legitimiteta? Na osnovu čega? (Ako mislite na osnovu njegove prakse, mislim da grešite, jer praksa toga suda, koliko god se može kritikovati, ne može da potre činjenicu da su njegovo osnivanje i rad svi podržali...)

      Kada je reč o legalitetu Haškog Tribunala, stvari su mnogo složenije. Vi ste, naravno, u pravu kada nalazite da njegovo osnivanje nema potporu u Povelji OUN. Medjutim, Povelja je pravni akt donet neposredno posle Drugog svetskog rata. Svet se od tada mnogo promenio, pa i medjunarodni odnosi, pa i procesi nastanka medjunarodnih institucija, pa i izvora medjunarodnog prava. (Recimo samo dve globalne činjenice. Prva, nema više blokovske vojne podele. Drugo, podela na sile pobednice u ratu i poražene je samo istorijska činjenica, jer su poražene postale uvažini članovi medjunarodne zajednice.) Ako je Srbija, kao članica OUN, posebnim Zakonom priznala i prihvatila taj Tribunal, a obavezujući se na saradnju sa njim prenela mu deo svoje suverenosti, nije li na taj način zaključen jedan ugovor izmedju Srbije i osnivača Tribunala (SB OUN, odnosno velikih slila ili onoga što danas zoveme medjunarodna zajednica)? Konačno, kako osporiti legalnost institucije koju je Srbija zakonom ''uvela'' u vlastiti pravni poredak? Jer, ako su državni organi Srbije dužni (po zakonu!) da saradjuju sa Tribunalom, onda je Tribunal u okvirima te zakonom propisane saradnje i deo domaćeg pravnog sistema.

      Konačno, nešto o praksi Tribunala. Ocene ne treba da budu generalne. Pojedinačno, bilo je tu sigurno uzleta i padova. Istorijskim skandalom smatram sudjenje Šešelju. Ali, verujem da su brojne žrtve doživele satisfakciju zahvaljujući presudama Tribunala, a to je pravda. Spadam u one koji smatraju da sudska praksa treba da bude izložena kritici stručne, pa i laičke javnosti. Da bi to bilo moguće, a da se ne pretvori u spinovanje i pritisak na sud, potrebna je odredjna društvena zrelost, ali i nezavisnost suda. Ali, to su druge teme, a ovde hoću reći, praksa Tribunala treba da bude predmet istraživanja struke i predmet stručne kritike. Kako kod, praksa Tribunala ne utiče na njegovu legitimnost, niti na legalitet njegovog osnivanja.

      53
  12. Vera Djurović Bojović каже:

    UMESTO MOG KOMENTARA, i umesto linka danas objavljenog teksta pisma gospodje Јеlеne Rаdојkоvić dirеktоra Oxford Cеntrа ambasadoru V. Britanije, koji ja u celosti potpisujem, kao i tekst kolega Lazarovića, Tešmanovića i Bratića:

    "Srpkinja zapalila svet pismom britanskom ambasadoru: Srbi nisu genocidan narod!

    Blic | 13. 07. 2015. - 18:21h | Foto: Tanjug | Komentara: 667
    Direktorka “Oksford Centra” Jelena Radojković uputila je povodom britanskog predloga Rezolucije o Srebrenici u kojoj se tvrdi da su Srbi genocidan narod, otvoreno pismo ambasadoru Velike Britanije Denisu Kifu i u njemu ga podsetila na zločine koje su vekovima činili Britanci.

    Denis Kif
    Pismo koje je zapalilo internet a u kome je gospođa Radojković iznela nepobitne istorijske činjenice, prenosimo u celosti:

    “Оvim putеm žеlim dа izrаzim svоје dubоkо rаzоčаrеnjе kао i оgоrčеnоst pоvоdоm prеdlоgа britаnskе vlаdе kојi sе оdnоsi nа Rеzоluciјu о Srеbrеnici. Višе оd 40 gоdinа svоg rаdа i živоtа pоsvеtilа sаm nеgоvаnju i prоmоciјi britаnskе kulturе i јеzikа.

    Rоđеnа sаm u Bеču (Vienna, 1944). Studirаlа sаm аnglistiku/gеrmаnistiku u Hаmburgu, Nјuјоrku, Kаrаčiјu i Bеоgrаdu. Vеć 25 gоdinа vоdim lingvistički cеntаr (Oxford Centar, Bеоgrаd/Niš). Krоz nаšu škоlu еnglеskоg јеzikа prоšlо је višе hilјаdа studеnаtа, а knjižаrа Oxford Centar, kоја rаdi u оkviru istе оrgаnizаciје, је zа оvih 25 gоdinа u sаrаdnji sа britаnskim izdvаčkim kućаmа Oxford, Longman itd. prоdаlа hilјаdе udžbеnikа zа еnglеski јеzik. Zајеdnо sа britаnskim stručnjаcimа, оrgаnizоvаlа sаm mnоštvо stručnih sеminаrа pо cеlој Srbiјi kојi su imаli zа cilј prоmоciјu еnglеskоg јеzikа i kulturе, аli i stvаrаnjе tržištа zа britаnskе izdаvаčе.

    Prе svеgа, svоје dubоkо nеslаgаnjе izrаžаvаm u pоglеdu tеrminа gеnоcid kојi sе kоristi u rеzоluciјi. Sаmа dеfiniciја gеnоcidа, kаkо lingvistički tаkо i fаktički, nе mоžе biti primеnjеnа nа slučај Srеbrеnicа: Žrtvе strаdаlе u grаđаnskоm rаtu u Srеbrеnici nisu bilе žеnе i dеcа vеć nаоružаni vојnо spоsоbni muškаrci. То u оsnоvi diskvаlifikuје tеrmin gеnоcid. Brој žrtаvа nikаdа niје utvrđеn, а pоštо srpskа strаnа niје imаlа uvid u istrаživаnjа, nе mоžеmо prihvаtiti tu kvаlifikаciјu niti brој žrtаvа. Brој žrtаvа utvrđеn 2005. biо је 1.180. Nа vоlšеbаn nаčin tај brој је 2014. gоdinе dоstigао 6.400 žrtаvа, а оvе gоdinе pојаvоm „nеkih nоvih žrtаvа“ dоšlо sе dо brоја оd 8.000. Pitаmо sе kоlikо ćе žrtаvа biti npr. 2020. gоdinе?

    Cео nеmiо dоgаđај оdviјао sе u zаštićеnој zоni UN, kоја је pоdrаzumеvаlа dеmilitаrizаciјu. Pоznаtо је dа su pо ulаsku srpskih snаgа u Srеbrеnicu еvаkuisаni žеnе i dеcа nа muslimаnsku tеritоriјu. Аpsоlutnо niје јаsnо kаkо su sе u tој „dеmilitаrizоvаnој“ zоni iznеnаdа zаtеkli nаоružаni muslimаnski vојnici Nаsеrа Оrićа? DNK аnаlizа dоkаzаnо niје pоuzdаnа, а vrlо vеrоvаtnо је i fаlsifikоvаnа, јеr su bоsаnski Мuslimаni pоtpunо istоg еtničkоg i gеnеtskоg pоrеklа kао Srbi, štо је istоriјski pоtvrđеnо. Vеliki brој svеtskih i srpskih аnаlitičаrа tvrdi dа је cео dоgаđај u Srеbrеnici biо nаmеrnо iscеnirаn kаkо bi sе stvоriо pоvоd zа bоmbаrdоvаnjе Srbа оd NАТО, bеz оdоbrеnjа Sаvеtа Bеzbеdnоsti UN.

    Kао štо је pоznаtо, оvај prеsеdаn је оtvоriо vrаtа svim budućim rаtоvimа, rаzаrаnjimа i miliоnskim žrtvаmа nа Bliskоm istоku, u Аfrici i Аziјi u 21.vеku. Pаrаdоksаlnо је dа sеprаvi gеnоcid nаd 3.500 srpskih civilа u tој istој Srеbrеnici nе sаmо nе pоdvоdi pоd gеnоcid nеgо sе nе spоminjе ni kао rаtni zlоčin. Dа nе gоvоrimо о оstаlim strаdаnjimа srpskih civilа širоm bivšе Јugоslаviје kојi su bili mučki ubiјаni оd strаnе Аl Kаidе, Мudžаhеdinа, hrvаtskо-аmеričkе vојskе.

    Nаvоdi kојi gоvоrе о Srеbrеnici kао nајvеćеm gеnоcidu pоslе drugоg svеtskоg rаtа su јеdnа krајnjе mаnipulisаnа i lаžnа kоnstrukciја i zаtо, svе dоk sе nе оrgаnizuје krеdibilnа mеđunаrоdnа istrаživаčkа kоmisiја, kоја bi uklјučivаlа i srpsku strаnu, nе mоžеmо prihvаtiti nikаkvе kvаlifikаciје јеr оnе оčiglеdnо u оvоm trеnutku sаmо služе dаlјеm brutаlnоm pоnižаvаnju srpskоg nаrоdа. Nајgоrе је štо оvim činоm Zаpаdnа Аliјаnsа pоkušаvа dа оprаvdа ničim izаzvаn rаspаd Јugоslаviје i bоmbаrdоvаnjе Srbiје, а u krајnjој instаnci i dаlје rаzdvаја i sprеčаvа pоmirеnjе nаrоdа u bivšој Јugоslаviјi. Pitаnjе је, kоmе tо idе u kоrist i nа čаst?

    U svојој istоriјi srpski nаrоd nikаdа niје pоčiniо gеnоcid. Vеkоvimа је živео sа muslimаnimа i drugim vеrskim zајеdnicаmа i rаzviо nајvеću tоlеrаnciјu prеmа svim nаrоdimа svеtа. Štо sе tičе gеnоcidа, istоriјski nајvеći rаtni gеnоcidi (pоslе јеrmеnskоg u 20. vеku) dоgоdili su sе u Prvоm i Drugоm svеtskоm rаtu nаd Srbimа u Hrvаtskој, Bоsni i nа Kоsоvu. U tоku Prvоg svеtskоg rаtа strаdаlо је višе hilјаdа srpskih civilа оd strаnе аustriјskе vојskе, а о čеmu pоstојi оbimnа filmskа i fоtо dоkumеntаciја. Srpskа vојskа је tаdа zаdivilа cео svеt јеr је vојnе zаrоblјеnikе nе sаmо čuvаlа nеgо i hrаnilа nа istоm „kаzаnu“, о čеmu su svеdоčili svi zаpаdni mеdiјi аli istо tаkо i britаnskе bоlničаrkе. Srbiја је tаdа izgubilа miliоn i pо rаdnо spоsоbnоg i rеprоduktivnоg stаnоvništvа. Žrtvе gеnоcidа iz Prvоg svеtskоg rаtа nikаdа nisu iznеtе prеd svеtsku јаvnоst niti је Srbiја dоbilа ikаkvu rаtnu оdštеtu.

    U Drugоm svеtskоm rаtu u nајvеćеm gеnоcidu nаd srpskim civilimа (1941-1945) u kvislinškо-vаtikаnskој Hrvаtskој pоd оkrilјеm nеmаčkе оkupаciје, а pоd rukоvоdstvоm hrvаtskih ustаšа, zаklаnо је оkо dvа miliоnа srpskih civilа. Dоkumеntаciјu о tоmе mоžеtе pоtrаžiti : – BBC documentary – prеkо pоlа miliоnа žrtаvа; – Spiegel, аpril 2010 – 1.8 miliоnа žrtаvа; – Karl Heinz Deschner, pоznаti nеmаčki kаtоlički tеоlоg, u svојim brојnim rаdоvimа nаvоdi dvа miliоnа žrtаvа. Kао ni svа prеthоdnа strаdаnjа Srbа, tаkо ni оvај gеnоcid niје priznаt оd mеđunаrоdnе zајеdnicе niti је ikаdа оdаtа pоštа оvim miliоnskim žrtvаmа. Таkоđе, izglеdа dа smо zаbоrаvili svе žrtvе britаnskih bоmbаrdоvаnjа Srbiје u 20. vеku, tе оstаје pitаnjе zаštо је Britаniја bоmbаrdоvаlа srpskе grаdоvе i civilе, а dа pritоm Srbi nikаdа u istоriјi nisu nаpаli Vеliku Britаniјu i njеnu tеritоriјu.

    Srebrenica
    Pоslе svеgа nаvеdеnоg, pоstаvlја sе pitаnjе dа li Vеlikа Britаniја imа mоrаlnо prаvо, оdnоsnо krеdibilitеt, dа budе „Judge and the Jury“ nе sаmо u slučајu Srеbrеnicа nеgо i uоpštе. Kоlikо је gеnоcidа, zlоčinа i оtimаnjа nаciоnаlnih dоbаrа učinjеnо u imе i zа rаčun V. Britаniје u prоtеklim vеkоvimа britаnskih kоlоniјаlnih rаtоvа nа svih pеt kоntinеnаtа, оd Аmеrikе, prеkо Аfrikе, Indiје i svе dо Kinе, gdе sе brој žrtаvа mеri stоtinаmа miliоnа. Dаklе, аrоgаnciја sа kојоm sе britаnskа vlаdа pоstаvlја u slučајu Srеbrеnicе prеdstаvlја nе sаmо krајnji cinizаm nеgо i uvrеdu, kаkо srpskоg tаkо i svih nаrоdа svеtа, а klјučnо pitаnjе је kојi је smisао i cilј оvаkvоg činа.

    Nаglаšаvаm dа sе оvо mоје оbrаćаnjе оdnоsi nа pоlitiku V. Britаniје, nipоštо nа britаnskе nаrоdе, kојi su, uprkоs impеriјаlnоm izоbilјu, imаli svоје tеškе trеnutkе u istоriјi. Таkоđе, mоје оbrаćаnjе niје ličnо i оvim putеm žеlim dа izrаzim divlјеnjе prеmа Vаšеm оdličnоm pоznаvаnju srpskоg јеzikа. Nаdаm sе dа ćеtе imаti žеlјu i priliku dа upоznаtе nајstаriјu еvrоpsku civilizаciјu, kоја nе sаmо dа је nаstаlа nа tеritоriјi dаnаšnjе Srbiје (Lеpеnski Vir, Vinčа itd.) nеgо је srpski nаrоd svе njеnе tеkоvinе (јеzik, mitоlоgiја, еtnоgrаfiја…) оčuvао i dо dаn dаnаs, i prеdао оstаlim nаrоdimа Еvrоpе (о čеmu pišu Gordon Childe, Bryan Sykes, Stephen Oppenhaimer, Collin Renfrew…).

    U dоbrој vеri,
    Јеlеnа Rаdојkоvić dirеktоr Oxford Cеntrа”, stoji u pismu direktorke Oksford centra njegovoj ekselenciji Denisu Kifu, ambasadoru Velike Britanije".

    126
    1. vladimir m.gajic каже:

      Moglo bi da se nastavi sa unistavanjem americkih starosedelaca na americkom kontinentu, pa onda politikom Britanske imperije u Indiji i Burmi, i tako u nedogled. U ovoj polemici postoji zajednicki imenitelj kod ucesnika koji na ovaj ili onaj nacin dovode u pitanje sta se dogodilo u Srebrnici. Dakle, postoji veliki broj evidentiranih zrtava koje se zive setaju po Evropi, onda, medju mrtve se naknadno ubacuju preminuli sa druge teritorije, onda..falsikikovan je broj zrtava za 5 do 6.000, onda da se ne radi o civilima nego o teroristima. Postavlja se pitanje moralnog prava Britanije da predlaze Rezolucije obzirom na svoju istoriju, dovodi u pitanje legitimitet i legitimnost Tribunala, i na kraju opravdava se sve postojanjem srpskih zrtava. Sva ta argumentacija sluzi samo jednom, a to je opravdavanju zlocina kroz isticanje t.zv.olaksavajucih okolnosti. " To naravno ne znaci da se ne saosecam sa nevinim zrtvama" ...kaze ova gospodja, obzirom da verovatno ima saznanja da ima i onih koji nisu bas nevini...pa je bilonu redu da im se presudi od strane prekog suda Ratka Mladica.

      109
      1. Vera Djurović Bojović каже:

        Dragi kolega Gajiću,

        bojim se da ste prestrogi i prema gospodji Jeleni Radojković i prema svima nama koji dovode u pitanje stav velikih sila i tzv. medjunarodne zajednice da se u Srebrenici dogodio genocid. Niko od nas, verujem ni gospodja Radojković, ne traži olakšavajuće okolnosti za zločin u Srebrenici ili neke druge zločine koje su izvršili Srbi, niti ga umanjuje time što sumnja ili je uveren da tamo nije bilo genocida.

        Dozvolite da mislimo drugačije, da drugačije zaključujemo ili da još sumnjamo, pogotovu što ni mi, a mislim ni država Srbija, bez obzira ko je na vlasti, nema dovoljno podataka i dokaza na osnovu kojih se može pouzdano zaključiti šta se tamo stvarno desilo.

        A Hag, SAD, V.Britanija, Francuska i druge velike sile nam oduvek "rade o glavi", njima ne verujem "ni kad darove nose", a zašto bi im verovala kada nas, u istoriji najstradalačkiju zemlju i narod, etiketiraju genocidnim narodom i državom, za sva vremena. I to ne zato što mi se kao Srpkinji to ne dopada, nego zato što bi to bila najveća nepravda u istoriji civilizacije i što ne odgovara istini.

        Zar smo se malo puta u istoriji uverili kakvo nam te sile dobro žele i da li su u bilo čemu bile u pravu? Nikada.

        S poštovanjem svima, bez obzira na različita mišljenja.

        71
        1. vladimir m.gajic каже:

          Draga Vera, o tom srednjoskolskom tekstu narecene gospodje mislim mnogo gore nego sto sam napisao. Podrazumeva se da nemam nista protiv da svako ima svoje misljenje o bilo kojoj temi. Ja samo polemisem sa stavovima sa kojima se ne slazem. U sustini , jedna od glavnih tacaka nerazumevanja nalazi se u tome sto ja ne polemisem o nepravdama koje su pricinjene Srbima. To nije tema od pocetka. Tema je bila samo Srebrenica povodom predloga Rezolucije. Mozemo da otvorimo i tu drugu temu. U mnogim stvarima bi se slozili, ali ponovo isticem da to nije bila tema. Ono u cemu se ja sa mnogima ne slazem, jeste da se tom drugom temom kao nekom polugom destruira prva tema o kojoj je bila polemika. Podseticu, tema je bila pravna kvalifikacija zlocina u Srebrenici. Deluje mi da je dosta jednostavno razumeti moj stav da se taj dogadjaj ne moze obrisati argumentima koji su isticani i koje sam sublimirao u prethodnom komentaru. Dva suda, cija je nadleznost nesporna i po medjunarodnom i po domacem pravu okvalifikovali su Srebrenicu kao genocid..ogranicenog dejstva, samo na toj teritoriji i samo u tom slucaju. Nisam video polemicara koji je dao pravne kontraargumente, svi su bili politicki i nabijeni emocijama, a bogami i mrznjom. Opet kazem, da nisu sporne velike zrtve na srpskoj strani, nisu sporni dupli arsini u medjunarodnim odnosima, i mnoge druge stvari zbog kojeg Srbi mogu da budu nezadovoljni. Ali, to nije bila tema, niti argumenti s tim u vezi mogu sluziti da se dovede u pitanje " baza" zlocina u Srebrenici. Na kraju, ja verujem da je i ova ostra polemika dobrodosla. Ne treba niko da se ljuti, kao sto su se neki polemicari licno uvredili. Nista nije bilo licno. Na kraju , dobro je i za posecenost naseg sajta. Juce, preko 700 poseta. Vas draga Vera posebno respektujem. Srdacno, Vladimir

          73
          1. Vera Djurović Bojović каже:

            Dragi Vlado, obostran je respekt. Nisam htela da budem suviše formalna u oslovljavanju, omaklo mi se.

            Apsolutno se slažem sa tvojim stavom da niko ne treba da se oseća uvredjenim, kao što ne treba da se koriste nepromišljene kvalifikacije. Ali, izgleda da nas je profesija deformisala. Nisam ni ja "cvećka", naprotiv. A posle se uvek kajem što sam prema nekome bila gruba ili prestroga.

            Zato ne volim politiku, dovoljno me je advokatura deformisala i ogrubela, još mi samo fali politika. Zato sam se premišljala da li da se uključim u ovu polemiku, jer, hteli-ne hteli, ipak ima malo politike.Pri tom se ne mogu pohvaliti velikim znanjem oko ove teme.

            Kažeš da je juče bilo 700 pregleda na ovom sajtu. Super! Treba da ima i ovakvih polemika, da se informišemo medjusobno, jer ovde sam pročitala mnogo stvari koje nisam znala ili na koje nisam obraćala pažnju.

            Srdačan pozdrav, Vera

            50
  13. Rodoljub Urošević каже:

    Kolega Gajiću,

    Podržavam Vaš stav u vezi temi u potpunosti, i smatram da smo manjina, a da je srpski nacionalizam i dalje jak što se vidi kroz celokupnu diskusiju. Osnovna stvar da naši zločini ne mogu se opravdati zločinima drugih. Samo neistomišljenike ne možemo u to ubediti. I dalje je dominatna ideologija Slobodana Miloševića, i radikala, dok ljudi poput Vas, Žarka Koraća, Vesne Pešić i sličnih su izdajnici u njihovim očima. Gospođa Jelena Radojković je druga Radmila Milentijević.

    107
    1. adv.Velisav Medjedović каже:

      Poštovane kolege treba uvažavati različitost mišljenja svih kolega.Podjednako razumem razloge svih kolega koji opravdavaju svoje stavove jedino što nikako ne mogu ni da razumem ni da opravdam je shvatanje po kome je odgovoran kolektivitet kao celina bilo da je to Pepublika Srpska,Republika Srbija ili neki drugi entitet za zločine koji su počinjeni od pojedinaca koji imaju svoje ime i prezime.
      Meni je prihvatanje te kolektivne odgovornosti i razumevanje da je jedna nacionalnost-Srbi kriv za genocid ili da je jedan entitet kriv za genocid van svake pameti i bilo kog pravnog osnova i pravne logike.

      40
    2. vladimir m.gajic каже:

      Dragi kolega, to sa " izdajnicima" stara je komunisticka mantra. Pobijeni su toliki ljudi 1945 kao izdajnici. Motiva je bilo raznih. Neko je zeleo tudju kucu, neko tudju zenu, neko je vodjen cistom osvetom. Moji motivi nisu ideoloski. Ja na te dogadjaje o kojima je polemika gledam samo kao covek. Ne interesuje me koje je boje covek, koju slavu slavi ili kojoj Crkvi pripada. " Operisan" sam od bilo kojih fobija. Tako sam vaspitan i tako vaspitavam svoju decu. Covek kada se rodi, nista i niko mu ne smeta. Tek kroz odrastanje, porodica, skola i drustveno okruzenje stvaraju predrasude. Ovde je medjusobna mrznja naroda koji zive jedno pored drugih rezultat " malih razlika". Opet kazem, ima sve kod Ive Andrica.

      85
  14. Predrag Jovanović каже:

    Видим да се на овом форуму распламсала дискусија о томе да ли се догађања у Сребреници могу квалификовати као геноцид или не, па бих овде покушао да се као будући адвокат укључим у ову расправу и изнесем своје искључиво стручно виђење о том питању не упуштајући се у политичке оцене, међусобне квалификације учесника у расправи и шире расправе о легалитету и легитимитету Хашког трибунала и домашају и правним последицама његових одлука или пропуста.
    У анализи бих пошао од бића наведеног кривичног дела како је исто прописано одредбом чл. 370 КЗ РС, која, по мом сазнању, одражава општеприхваћену међународну дефиницију овог дела – цитирам:
    „Ко у намери да потпуно или делимично уништи неку националну, етничку, расну или верску групу као такву нареди да се врше убиства или тешке повреде тела или тешко нарушавање физичког или душевног здравља чланова групе или да се група стави у такве животне услове који доводе до потпуног или делимичног истребљења групе или да се примене мере којима се спречава рађање између припадника групе или да се врши принудно пресељавање деце у другу групу или ко у истој намери изврши неко од наведених дела, казниће се затвором најмање пет година или затвором од тридесет до четрдесет година.“

    У анализи мислим да разјашњење ове дилеме захтева најпре утврђење ко је заштићени објекат овог кривичног дела, па ми се чини да је сасвим јасно да су то само и искључиво „националне, етничке, расне или верске групе“, а верујем да ни за кога неће бити спорно да се мора искључити национално-етничка (због практично истог порекла) и расна (јер се ради о истој раси) компонента као условима за анализу постојања овог дела. Остаје нам верска компонента о којој ћу нешто касније.

    У мени доступним подацима и информацијама преовлађују подаци и сведочења да је утврђено да су настрадала лица готово или претежно искључиво (војно способни) мушкарци или други чланови оружаних снага муслиманских војних формација, па се отвара питање да ли се они могу третирати као верска група у смислу прописаног дела прописаног бића кривичног дела. Мишљења сам да је овде основно спорно питање да ли је наведени злочин учињен с обзиром на њихову верску или њихову припадност одређеној војсци.

    Чини ми се да се припадност непријатељској војној формацији никако не може искључити као као мотив за злочин. С друге стране иако не искључујем ни верску компоненту, чињеница да је другим припадницима исте верске групе (жене, деца, па и неки мушкарци) дозвољен одлазак (да ли су евакуисани или протерани и о томе ћу касније) из Сребренице, озбиљно доводи у питање основну тезу да је ratio злочина била само или искључиво верска припадност као један од основних услова да бисмо могли сребреничку трагедију прихватити као геноцид.

    Стога, како припадници војних формација, у смислу цитираног кривичног дела, као такви нису заштитни објекат, то ми се чини да из овог разлога правно није могуће третирати догађаје у Сребреници као геноцид.

    Даље, остаје да се размотри да ли је било наређења да се изврше „тешке повреде тела или тешко нарушавање физичког или душевног здравља чланова групе“. Мислим да је јасно да се ни у једном рату не може избећи тешко нарушавање физичког или душевног здравља цивилног становништва, па и припадника војних јединица, али у овом случају не видим селективност испуњености услова само у односу на конкретну верску групу јер је војним операцијама у сваком рату иманентно да такве последице изазивају на сва присутна или угрожена лица без посебне селективности зависно од њихове припадности одређеној групи.

    Даље, до сада нисам наишао на апсолутно никакве информације о „спречавању рађања или принудном пресељењу деце у другу групу“, па мислим да је сувишно даље разматрати овакве радње у контексту сребреничке трагедије као претпоставку за доказивање постојања кривичног дела геноцида у конкретном случају.

    Најзад, остаје да се размотри да ли превоз муслиманског живља из Сребренице спорном приликом представља насилну депортацију или евакуацију у складу са жељама тог становништва да избегне из зоне ратних дејства или да оде у неки од делова земље под контролом војних јединица исте верске припадности. Овде сам склон да прихватим рационалну претпоставку да цивилно становништво у сваком рату покушава да се склони од ратних дејстава и опасности која она изазивају и да се стави под заштиту отружане силе своје припадности. Зато ми делује нелогично да је организовани превоз до територије под контролом муслиманских снага имао карактер радње која је имала за циљ да напред наведену заштићену групу „стави у такве животне услове који доводе до потпуног или делимичног истребљења групе“.

    С обзиром на ову анализу, ја износим своје правничко уверење да догађаји у Сребреници јесу били ратни злочин, али да се никако не могу оквалификовати као геноцид.

    Уверен сам да адвокати који су до сада учествовали у расправи имају несумњиво више искуства, а неки од њих вероватно и нека сазнања до којих ми који догађаје око Сребренице пратимо и обавештавамо се из различитих извора информисања немамо. Само молим све оне који не мисле као ја да не ниподаштавају овај мој покушај анализе и да, ако у нечему грешим, дају јасну правну и само правну аргументацију зашто ова моја анализа није по њиховом мишљењу у реду.

    Све друго мислим да не би било у реду.

    Предраг Јовановић,
    дипл. правник из Београда

    97
    1. adv.Velisav Medjedović каже:

      Poštovani mladi kolega dobro razmišljate ako se gleda sa aspekta krivičnog materijalnog prava,ja delim vaš način razmišljanja u pogledu svih obeležja ovog krivičnog dela.
      Postoji tu taj drugi aspekt a to je da je Haški tribunal jedna simbioza kontinentalnog i anglosaksonskog prava u pogledu samog krivičnog postupka što u praktičnom smislu znači da ako postoji nekoliko krivičnih presuda kojima je nekoliko lica osuđeno zbog tog krivičnog dela,iskazi tih lica i sama osuđujuća presuda,postaju dokaz i za eventualno druge krivične postupke protiv drugih lica.
      A do iskaza osuđenih lica se dolazilo i sporazumom o priznanju krivice tj.nagodbom ne upuštajući se u sadržinu odn.ne poštujući načelo utvrđivanja istine ili pak obezbeđenjem svedoka saradnika koji instituti su karakteristični za anglosaksonsko pravo i krivični postupak.
      Napominjem da je iza optužnica stajao čitav činovnički aparat a okrivljenog u tim postupcima nije branila ni RS niti Republika Srpska.
      To je taj odnos snaga.
      Nešto slično je uvedeno i kod nas a kakve će biti praktične posledice ostaje da vidimo.

      22
  15. Dusan Bratic каже:

    Poštovani kolega Todoroviću,

    Iako sam bio iscrpan u komentaru na koji ste se osvrnuli, moram Vam replicirati protiv - agrumentima.
    Naravno da ostavljam mogućnost da je tzv. Haški tribunal ( tribunal prevashodno znači vojni sud) ipak legitiman i legalno formiran sud. Međutim, za to je potrebno da me pravnim argumentima uverite. Vi jeste bili blizu, Vaše virtuozno logiciranje ima pravničkog smisla i vodi uspehu. Ipak, ne mogu, za sada, prihvatiti legitimitet suda koji pretenduje da bude medjunarodni (tako su ga i nazvali u punom nazivu), a države čijim državljanima se sudi nisu dale pristanak za to. Jer, "Legitimnom se smatra samo ona prinuda koja je dobrovoljno prihvaćšena". Taj pristanak se daje pristupanjem Ugovoru o osnivanju suda ili njegovom Statutu. Vi prenebregavate da ni SRJ ni Srbija to nikada nije učinila, osobito ne u trenutku kada su se u njemu našli oni kojima se tamo za Srebrenicu i druga dela sudi. Okolnost "krajnje nužde" pod mafijaškim ucenama nekoliko najmoćnijih zemalja, po principima Cosa Nostra mafije, i post festum donošenje Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, ne otklanja taj suštinski nedostatak. Ne otklanja bar dok smo na pravnom terenu, za koji u Vašem izlaganju pledirate. Kad smo već kod "pravnog terena" moram ovde naglasiti da pravo ne daje univerzalne odgovore na sva pitanja ovoga sveta, niti rešava sve životne situacije. Neke, poput rata, i ne rešava, naprotiv, iz nemoći prava, rat izlazi. Dakle, da bi se ljudima u nacionalnim okvirima sudilo, potrebno je da ti ljudi putem svojih narodnih predstavnika daju unapred saglasnost za to, ne unazad. Saglasnost se daje zakonima koji predvidjaju krivična dela, formiraju sudove i odredjuju njihovu nadležnost i ustanovljavaju proceduru, sve unapred. Narodni predstavnici tu volju građana izražavaju zakonima, a "sudije su samo usta zakona". Ne radi Vas, Vi to niste zaboravili, radi nekih drugih podsetiću: "Nullum crimen, nulla poena sine lege" sa svim svojim aspektima. Samo mi recite, gde je to kod tzv. Haškog tribunala? Gde je unapred određen sud, procedura i kazne? Proceduru oni sami za potrebe pojedinačnih slučajeva grade, tako što se u sred nazovi suđenja okrenu jedni prema drugima i dogovore kakva su dalja pravila? Hvala njima, meni takvo pravo ne treba. Mogu da prihvatim silu (zapravo silovanje) ali pravnička razum to ne bi smela dobrovoljno da prihvati, jer u suprotnom, pada sve što smo učili. Analogno tome, medjunarodne sudove osnivaju države Ugovorom. Argument da su UN osnovane posle rata, pa je to davno bilo, nejak je. Nejak je jer se prema Povelji UN onom drugom sudu, Međunarodnom sudu pravde, pristupa u svako doba (kao i Rimskom krivičnom sudu), a ovde toga nema. Zato, teško pravna doktrina iz koje je sve praktično "izašlo" pa i one sudije tamo pravu naučilo, u ovoj stvari prihvata legitimitet bez pristanka, bar većine.

    Takođe, zahtev legaliteta nalaže da sud bude unapred formiran, što je ovde izostalo.

    O načinu finansiranja koji je otelotvorenje narode izreke " Reci mi gde si ručao da ti kažem ko si" , suvišno je izlagati. Ta činjenica, zajedno sa činjenicom državljanstva i porekla sudija koje sude, negiraju temeljno načelo savremenog Prava " Niko nije sudija u sopstvenoj stvari", a oni tamo jesu, jer strana pobednica u svim ratovima na ovim prostorima (SAD) finasira tribunal, a sudije zemalja agresora na SFRJ i SRJ tamo sude. Uostalom, i na komemoraciju na groblju u Srebrenici govorili su tužilac i predsednik tog suda! Oni dakle više i ne kriju svoju pristrasnost, zapravo pripadnost, jer "stvar je gotova". Taj tzv. tribunal i sve što se od krivično - pravne procedure u njemu odvija, jeste jedna maskarada prava i njegova negacija.
    Jedna pravno - moralna nepravda, bez obzira što neki od osudjenika verovatno i jesu krivi. "A Pravda je majka prava, tome nas uči Pravo u celini". Pogledajte samo kako se tamo svedoči (ilegalni svedoci i drugo) i na bazi tih iskaza ljudi osudjuju. Učili smo, možda pogrešno, da više od broja krivih, pravnike treba da brinu nevino osuđeni. Sve garantije krivičnog i krivično - procesnog prava idu za tim da nijedan nevin ne bude osuđen, makar hiljadu krivih bilo na slobodi. Ne pomažu za suprotno nikakve žalopojke nad nevinim žrtvama. Ili grešim? Usput, kod svih iščašenja tog tribunala, valjalo bi se u svetlu njegovog proklamovanog zadatka zapitati zašto se za zločin u Srebrenici ne sudi neposrednim izvršiocima, a zna se ko su? Zašto međunarodna pravda ne stiže do njih, već samo do šefova država i vlada i njihovih komandanata? Možda da bi te izvršioce tajne služne zemalja koje finansiraju tzv. Haški tribunal mogle da ucenjuju i po potrebi šalju u druga "krizna područja" da tamo ratuju.
    Uostalom, ako je Haški tribunal legitiman i legalno ustrojen, onda je legitiman i legalan i Vojni sud u Beogradu koji je sudio i osudio Dražu Mihajlovića, što ja ne prihvatam, bez obzira šta mislio o delanju četničkog pokreta. Razlika izmedju ta dva suda je samo u žalbi, ali je i to privid, budući da je žalba u Haškom tribunalu farsa. Otuda ta nekonzistentnost kod pojedinih kolega u jednakim stvarima odzvanja. Bez jednakog postupanja u jednakim stvarima i nejednakog u nejednakim, iza našeg pravničkog delanja, ostajaće samo pravnička pustoš.
    Pošto smo, kako kolega Gajić uporno tvrdi, a ja mu verujem, ovde u polemici samo o pravnoj kvalifikaciji, to jest da li je u pitanju genocid ili ne, priveo bih kraju repliku, i bio slobodan kolega Todoroviću da Vam postavim jedno pitanje. Da li Vam procesna pravila Haškog tribunala stvaraju osećaj pravničke nelagode, da ne kažem međunarodne pravničke sramote i da li ste Vi uvereni da je u Srebrenici po sredi bio genocid, a ne ratni zločin?

    84
    1. Slobodan Ruzic каже:

      Dragi Dusane,
      Jasno si izneo svoje stavove o ovoj temi, uglavnom se ne slazemo ali to nije bitno.
      Naravno da Haski tribunal nije ispunio u potpunosti ulogu zbog koje je osnovan, ali ga ti, po mom misljenju, napadas presiroko. Puna su ti usta pozivanja na pravo, ali sustinski stavovi su ti politicki i malo imaju veze sa pravom.
      Moram da te pitam, a pitam i ostale kolege koje su ovde strasno polemisale, jeste li se ikada upoznali sa sadrzinom predmeta u kojima su osudjeni pripadnici naseg naroda? Jeste li citali presude, prvostepene i drugostepene, imali uvid u pisane dokaze, u transkripte sa sudjenja? Siguran sam da ogromna vecina vas nije. Ja sam procitao skoro sve. Osim toga, u ovoj polemici malo ima kolega krivicara, a vrlo su skloni da daju svoja 'ekspertska' misljenja. Kolega iz nase kancelarije branio je generala Pavkovica, tako da sam i iz prve ruke imao uvid u rad Tribunala i Haskog tuzilastva. Nista tu nema podmetnuto, nikakve tu nepravde nema.
      Nepravda je ocigledna u nekim (ne svim) predmetima protiv pripadnika drugih naroda, i tu smo zaista na terenu politike, ali to ne znaci da je sve u Hagu bez veze. Jednostavno, to nije tacno.
      Polemika oko Srebrenice, da li je to genocid ili ratni zlocin, a kod nekih je cini mi se i nista, vrlo je bitna, ali za mene ne kao pravna kvalifikacija, vec kao ljudsko pitanje par ekselans.
      Ti znas da te vrlo cenim i kao coveka, i kao pravnika, ponavljam da svako ima pravo na svoje misljenje, jedino plediram na to da raspravljamo cinjenicama, a ne raspaljenim strastima...
      Slobodan Ruzic

      78
    2. Jovica Dj. Todorović, advokat каже:

      Poštovani kolega Bratiću,

      Najpre, hvala Vam za ovu repliku, jer mi čini čast što ste uložili napor da sa ovakvom pažnjom odgovorite na moj komentar. Pokušaću da odgovorim na isti način, koliko mi skromno poznavanje teme omogućava.

      Dakle, o legitimitetu. U medjunarodnim odnosima on zavisi od volje subjekata medjunarodnih odnosa, a to su države i medjunarodne organizacije. Nije mi poznato da je i jedna država ili medjunarodna organizacija bila protiv ili uzdržana prilikom osnivanja Haškog Tribunala. Takodje, iako su neke države (ne samo Srbija i ne samo sa prostora ex JU) manje ili više otvoreno obstruirale rad toga suda, nakon njegovog osnivanja nijedna država nije izričito odrekla svoju dalju sardnju s njim, pa ni Srbija, nijedna država nije izrazila volju da taj sud ne treba osnovati ili da ga treba raspustiti iz bilo kog razloga. Sud su osporavale mnoge ličnosti, pojedinci, pa i stručnjaci nespornog ugleda, ali oni nisu subjekti medjunarodnih odnosa, i njihova mišljenja, baš kao niti onih pojedinaca koji su podržavali sud, nisu relevantna za legitimitet Tribunala.

      Da li je saglasnost za osnivanje tog suda, i kasnije saradnja sa tim sudom od Srbije iznudjena? Sigurno da jeste, kao i od drugih država nastalih na prostoru bivše SFRJ. Razlog tome je što te države nisu imale pravosudne sisteme sposobne da procesuiraju ratne zločine koji su se dogodili na njihovim jurisdikcijama, niti javno mnenje da bi to društvo u tim državam moglo da podnese. Zato je OUN formirala ad hoc sud, da bi najteži zločini bili istraženi i procesuirani što pre. Sve države bivše Jugoslavije su na to pristale da bi ostale u tzv. medjunarodnoj zajednici. Takva odluka o pristajanju je upravo za vlasti tih država bila daleko lakša nego da same izvode pred svoje sudove svoje ratne zločince, koji su u javnom mnenju tih država tada bili nacionalni heroji... Svi koji ne bi prihvatili Tribunal OUN ili sami procesuirali zločine, bili bi izopšteni iz društva civilizovanih naroda, kao ’’sigurne kuće’’ za ratne zločince. Da li takva ’’iznuda’’ može eliminisati legitimitet Tribunala? Uveren sam da ne, jer se temelji upravo na pravdi i medjunarodnoj (svih država i naroda) brizi i staranju da se kažnjavaju i sprečavaju najteža krivična dela protiv čovečnosti i medjunarodnog prava. Još posle Drugog svetskog rata, i posle zločina koji su se u tom ratu dogodili, države su za oblast krivičnih dela protiv čovečnosti i medjunarodnog prava, delegirale deo svoje suverenosti na medjunarodni nivo. Otuda Ženevksa konvencija iz 1949, Konvencija o nezastarevanju ratnih zločina, Konvencija o sprečavanju zločina genocida... koje su opšteprihvaćene, i inkorporirane u sva nacionalna zakonodavstva, otuda i Medjunarodni sud pravde u Hagu (koji sudi državama), otuda i Medjunarodni krivični sud, tzv. Rimski sud (uz sramno kašnjenje, i nedopustivo od SAD neprihvatanje). Dakle, nadležnost medjunarodnih institucija za krivična dela protiv čovečnosti i medjunarodnog prava, najteže zločine, je opšti trend posle Drugog svetskog rata, a deo toga je i Haški Tribunal. Odricati legitimitet (većinsku volju subjekata medjunarodnih odnosa) tom trendu u medjunarodnim odnosima je neosnovano. Barem ja ne vidim osnov za to odricanje. Vama, naravno, priznajem apsolutno pravo da mislite drugačije.

      Kada je reč o pravnom aktu o osnivanju Tribunala, Vi smatrate da je to mogao biti samo ugovor izmedju država, a ja smatram: prvo, da to nije pitanje legitimiteta (većinske volje subjekata u medjunarodnim odnosima), već pitanje legaliteta, odnosno pravne forme, i drugo, da se medjunarodne institucije mogu osnivati i odlukama organa medjunarodnih organizacija uz relevantnu (većinsku) podršku subjekata medjunarodnih odnosa, koja ne mora biti izražena samo u toj, jednoj pravnoj formi, ugovoru. Već može biti izražena i donošenjem nacionalnih zakona sa odgovarajućom sadržinom. Kao što je bio ovde slučaj.

      Konačno, Vaša tvrdnja da ’’države čijim državljanima se sudi nisu dale pristanak na to’’ je protivurečna slučajevima prisilnog izručenjima državljana Srbije Tribunalu, kao i slučajevima pritiska države na njene državljane da se ’’dobrovoljno’’ jave Tribunalu. Konačno, koliko čitamo u novinama, država Srbija nudi da pojedini njeni državljani izdržavaju kazne koje im je Tribunal izrekao u Srbiji, što znači da prihvata i presude toga suda, kako u pogledu vinosti osudjenih tako i u pogledu kazne koje je izrekao, pa nudi i da ih izvršava.

      Po mom mišljenju Tribunal je i legitiman i legalan medjunarodni sud, jer je osnovan većinskom voljom subjekata medjunarodnih odnosa i pravnim aktima koji su prihvatljivi u pozitivnom medjunarodnom javnom pravu i modernoj praksi medjunarodnih odnosa. Mi se, uvaženi kolega, izgleda ne slažemo o činjeničnom pitanju da li je većinske volje za osnivanje Tribunala u medjunarodnoj zajednici bilo ili ne, i o pravnom pitanju da li je ugovor država nužan uslov u modernom medjunarodnom pravu za osnivanje ad hoc medjunarodnog suda. Neslaganja o tome medju nama, na žalost, moraju ostati, jer ne vidim kako bi bilo moguće prevazići ih...

      Sa načelnog stanovišta, odricanje legaliteta i legitimiteta toj instituciji nužno vodi odricanju legaliteta i legitimiteta postojećeg medjunarodnog poretka u celini, a to je štetno za sve narode i države, pa i za naš narod i državu. Taj poredak izgradjuju narodi i države u opštem interesu. Naravno, da u tome, posebno mali narodi i države, često bivaju i oštećeni, ali to nije razlog da se od celog koncepta odustane tako što bi mu se odrekao legitimitet. Jer, samo je pitanje vremena, primera radi, kada će SAD morati da priznaju Rimski sud. Ničija nije gorela do zore. To se verovatno neće desiti uskoro, ali uopšte se neće desiti samo ako se od svega dignu ruke, i medjunarodna zajednica se vrati nazad u 19. vek, kada je suverenost počinjala i završavala se na državama. Dakle, upravo je u interesu malih država i naroda da postoji medjunarodni poredak koji će ih zaštiti od velikih. Izgradnja tog poredka mora biti proces, a u tom dugotrajnom i mukotrpnom procesu, treba biti istrajan. I ne treba odustajati od tog procesa, pa i kada se pojedini narod ili država oseti oštećenim, kako se mi osećamo sada. Zato sam, konačno, protiv odricanja legitimiteta i legaliteta Haškom Tribunalu.

      Praksa Tribunala, kojoj se svakako mogu izreći osnovane kritike, po mom uverenju, ne utiče na pitanje njegovog legitimiteta i legaliteta. Kada je o toj praksi reč, Vi ste otvorili odredjena pitanja materijalnog i procesnog prava koja Tribunal primenjuje. Moram da kažem da sebe ne smatram stručnjakom u toj oblasti, ali eto, pravnik sam i advokat, pa uzimam sebi slobodu da o tome nešto kažem. Ovo što pišem, pišem na osnovu opšteg pravnog znanja i obrazovanja, a ne na osnovu uske specijalizacije. Takodje, polemišem na osnovu skromnih informacija o radu Tribunala koje su dostupne javno gradjanima Srbije, a ne na osnovu svog angažovanja u toj praksi, jer ga nisam imao.

      Slažem se sa vama da je nedopustivo što je Predsednik Tribunala držao govor na mestu zločina, u Srebrenici. To kompromituje nepristrasnost Tribunala, što ne utiče na legalitet i legitimitet institucije. Takodje, sudjenje Šešelju, već sam rekao, je skandalozno, ali to dovodi u pitanje ugled Tribunala i profesionalnu sposobnost sudija i tužilaca koji su radili u tom konkretnom predmetu, a opet ne legalitet i legitimitet same institucije. Strašna je činjenica da Tribunal, a to znači OUN, nije uspeo da sačuva dokaze u predmetu Haradinaja, odnosno da svedoke sačuva u životu. To, takodje, kompromituje sposobnost te institucije, a ne njen legalitet i legitimitet. I td. I td.

      Kada je reč o primeni načela ’’Nullum crimen, nulla poena sine lege’’. Krivična dela za koja sudi Tribunal su svakako bila propisana u vreme izvršenja (devedesetih godina prošlog veka), kako medjunarodnim izvorima prava (Ženevske konvencije, Konvencija o sprečavanju zločina genocida i dr.), tako i domaćim zakonodavstvom SFRJ i država članica koje su iz nje proizašle, u koja su inkorporirana krivična dela protiv čovečnosti i medjunarodnog prava onako kako je bila obaveza po konvencijama. Dakle, dela za koja sudi Tribunal su svakako bila propisana kao krivična dela, kao i kazne za ta dela, i to pre nego što su izvršena.

      Uslov da za ratne zločine ili druga krivična dela može suditi samo sud koji je osnovan pre nege što je delo izvršeno, ako sam Vas dobro razumeo, po mom znanju - ne postoji. Kao niti uslov da pre izvršenja dela mora biti propisana i procedura po kojoj će se suditi. Zaista, ne znam da postoje takvi propisani uslovi bilo u medjunarodnim bilo u domaćim izvorima prava. Ne ustežite se da navedete gde su propisani takvi uslovi, jer ja se neznanja ne stidim, i uvek volim da znanje obogatim. (Ako mislite na član 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, mislim da on garantuje nezavisan, nepristrasan sud, osnovan na osnovu zakona, a ne i pre izvršenja dela, pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku...)

      Što se tiče poredjenja Tribunala sa Vojnim sudom koji je osudio D. Mihailovića, smatram da je i taj sud bio legalan i legitiman, ali da sudjenje nije ispunilo standarde fer sudjenja zbog čega je odluka s pravom poništena, ali to nije eliminisalo legalnost i legitimitet samog suda.

      Pitanje finansiranja Tribunala nema težinu sve dok se neko drugi od subjekata u medjunarodnim odnosima ne javi da preuzme finansiranje. Sama po sebi, činjenica o finasiranju opet ne može da dovede u pitanje legalnost i legitimnost Tribunala. Ta činjenica može da otvori pitanje njegove nepristrasnosti, što, sa odgovarajućim dokazima, ako postoje, treba svakako učiniti. U ovom drugom se slažem, a dokaze nemam. Podržavam svakoga ko ih ima, da ih obelodani.

      Zašto medjunarodna pravda ne stiže do neposrednih izvršilaca zločina, već se zadržava na ličnostima koje su bile na visokim položajima u državama, vojskama, paravojnim formacijama? Zato što je ove druge mnogo teže optužiti, procesuirati, upravo zbog moći koju su imali ili imaju u držama čiji su državljani, pa su države na teritoriji ex JU deo svoje suverenosti prenele medjunarodnoj zajednici, da obavi taj teži deo posla. Da su države eh JU bile kadre da to rade same, niko im taj posao ne bi ni tražio ni preuzimao. A domaćim pravosudnim sistemima u svim državama ex JU ostaje obaveza da procesuiraju neposredne izvršioce. Osporavanje Tribunala otežava domaćem pravosudju taj preostali posao, a ne olakšava mu ga, ali to nije tema ovde, pa neću da dužim. Ako domaći pravosudni sistem bude te ljude procesuirao, tajne službe država koje finansiraju Tribunal neće moći da ih ucenjuju i šalju na druga ratišta po svetu, na šta Vi ukazujete, a verujem da to činite na osnovu nekih informacija koje ja nemam.

      Konačno, postavili ste mi na kraju dva pitanja. Da li procesna pravila Tribunala kod mene izazivaju osećaj nelagode ili sramote? Kao što rekoh, nisam bio u prilici da se tim pravilima profesionalno bavim, pa ih zato poznajem vrlo površno. Na osnovu tog površnog poznavanja procesnih pravila Tribunala ne osećam veću nelagodu ili sramotu, nego što je osećam zbog procesnih pravila domaćih procesnih zakona po kojima svakodnevno radim, pa verujem da ih vrlo dobro poznajem. Da sam bio u prilici da profesionalno upoznam procesna pravila Tribunala, možda bi bilo drugačije. Ovako, nije.

      Drugo, važnije pitanje koje ste mi postavili jeste da li sam uveren da je u Srebrenici izvršen genocid ili ratni zločin? Osporavanje Rezolucije SB OUN koju je nedavno predložila V. Britanija je o tome izazvalo pravu licitaciju u javnosti Srbije, pa i na ovom našem blogu. Još kada je kolega Vladimir Gajić onomad postavio svoj prvi post o tome, ja sam mu odao priznanje zbog hrabrosti da izrazi lični stav koji teško da može biti popularan u našoj sredini, i izneo svoje mišljenje da je javna rasprava o pravnoj kvalifikaciji bilo kog krivičnog dela političko zamajavanje javnosti, da bi se skrenula pažnja sa suštine. A suština je u ovom slučaju: da je dogadjaj u Srebrenici najveća sramota u istoriji našeg naroda, a da mi moramo iskreno i stvarno da osudimo taj dogadjaj, da iskreno i ljudski podelimo bol i žaljenje zbog patnji, stradanja i žrtava iz tog dogadjaja, i da preduzmemo sve što možemo da se to ne zaboravi i ne ponovi, ni nama ni drugima. Izmedju ostalog u to spada i da se distanciramo od politike koja je dovela do te sramote. Vidite, ja smatram da se pravna kvalifikacija bilo kog krivičnog dela vrši samo u postupku u kome se sudi za to delo, a da kvalifikacije u političkim aktima, kakav je rezolucija SB, u kojoj je reč genocid korišćena na nekoliko mesta, nisu pravne kvalifikacije krivičnog dela. Takodje, smatram da ozbiljnu ocenu pravne kvalifikacije krivičnog dela mogu davati jedino pravni stručnjaci kojima su poznati dokazi o konkretnom krivičnom delu, odnosno oni koji su bili ’’u predmetu’’, kako to mi advokati kažemo. Budući da nisam bio ’’u predmetu’’ nisam ’’glasao’’ da li je to bio genocid ili ne, već sam polemisao o drugim pravnim pitanjima o kojima je to (po mom shvatanju) moguće u ovakvoj formi rasprave. Ali, vama koji ste se izjasnili da li je to bio genocid ili nešto drugo, ne zameram što jeste, to je stvar ličnog izbora i profesionalne hrabrosti ili/i odgovornosti. Nemam profesionalnu hrabrost da se izjasnim o pravnoj kvalifikaciji, a da predhodno nisam izvršio uvid u predmet! A može da se kaže i da shvatam kao svoju profesionalnu odgovornost da to ne činim, ako nisam izvršio uvid u predmet. To mogu, naravno, novinari, političari, lingvisti... Ali, advokati? Mislim da ne. A ja sam (samo!) advokat.

      Dakle, nemam uverenje o tome da li je to bio genocid ili ratni zločin. Ipak, ima nekih stvari koje su za mene ''presudjena stvar''. Prvo, da je tužba BIH protiv Srbije za genocid odbijena, jer sam u novinama pročitao da je tako presudio Medjunarodni sud pravde u Hagu. Drugo, da su pojedini ljudi, pojedinci, gen. Krstić i još jedan ili dvojica (ne znam tačno), osudjeni da su u Srebrenici izvršili krivično delo genocida. Argumenti protiv jednog od sudova koji je doneo te presude, ne mogu da promene ishod tih sudskih postupaka. Ali, ishod za naš narod i državu i nije loš na način na koji se prikazuje da jeste. Jer, nema presude suda da su Srbi genocidan narod, niti da je Srbija izvršila genocid, niti da smo kao narod kolektivno krivi za bilo šta. A kad pažljivo pročitam šta o tome govore ovi koji su nam sada neprijatelji, vidim da to ni oni ne tvrde. Od toga da smo genocidan narod i da smo kolektivno krivi, nas u stvari samo brane (a predhodno fingiraju da smo za to optuženi), i to političari koji su zastupali politiku koja je dovela do toga da neki Krstić i dr. izvrše teška krivična dela, zbog kojih su osudjeni. To je nešto drugo.

      63
      1. vladimir m.gajic каже:

        Alal vera Jovice!

        42
  16. Dusan Bratic каже:

    Poštovane kolege,

    Da ne opadne pažnja i utihne ova konstruktivna rasprava, je li, najavljujem da ću se izjasniti na opažanje kolege Ružića i posebno nedoumice kolege Todorovića.

    60
  17. Dusan Bratic каже:

    Poštovani kolega Ružiću,

    Hvala za komplimente.
    Suvišno je reći da, po prirodi stvari, ja Tvoju ljudsku ličnost i pravničko znanje još više cenim.
    Ipak, to ne potire pravo da drugačije mislim, a ovde je ipak o tome reč. Čim neke kolege ne slede ideje i stavove izražene u tekstovima kolege Gajića, kreću bezmalo salve etiketa, za neke možda i uvreda (Miloševićevac, Šešljevac, komunističke mantre i drugo). Da ne bude, kada se malo bolje analitički sagleda, da su te komunističke mantre zapravo svojstvene onima koji ih spočitavaju?.Ja sam kolega Ružiću napisao nedavno, povodom rasprava na Blogu o rehabilitaciji Draže Mihajlovića, da je "izgleda na našem sajtu od početka prisutna zamaskirana politika kao klica njegove smrti". Ali politika u srpskoj varijanti, a ne u izvornom značenju. Ne mislim da treba da budemo oni koje ne interesuje javni život - idiotes- ali onda to ne treba činiti pod firmom " bolja advokatura", a kada se i čini, to mora biti nužno, neophodno i proporcionalno značaju cilja koji se teži postići. A ne kao general Đap i general Mladić da ruše sve pred sobom, da ni trava ne raste gde prođu, bez ikakve vojne potrebe. A, ako se to već i čini, ne primereno je ljutiti se na druge koji ne misle kao ti. Što se tiče odluka Haškog tribunala, sve optužnice, presude, rešenja i drugi akti sudskih veća, sa prevodom na bosanski, makedonski, srpski i nekoliko drugih jezika, javno i ažurno publikovane su na sjatu tog Tribunala. Čak i javni podnesci.Nisam kao Ti pročitao skoro sve, ali one, rekao bih najvažnije i optužnice i presude, kao i mnoge procesne odluke i one kojima Tribunal materijalno pravo "gradi", a ne tumači, jesam. Takođe, od 1993. godine u nas su objavljeni mnogi ogledi pa i magistarske i doktorske disertacije na temu "međunarodno krivičo pravo"; "komandna odgovornost u međunarodnom krivičnom pravu"; "međunarodni krivični sudovi" i drugo. Brojne su tribine na Pravnim fakultetima širom zemlje održane, a nema profesora pravnog fakulteta koji na svojim predavanjima, makar krozz digresije, nije izlagao o legitimitetu i legalitetu kao i teorijsko - pravnoj utemeljenosti ustrojavanja Haškog tribunala kao takvog. I u svim tim usmenim i pisanim izlaganjima, niko nije činjenično osporavao događaje za koje se u Haškom tribunalu sudi, što ni ja ovde nisam činio ( osim u dokazanom i nespornom delu da su u Srebrenici sahranjivani i oni za koje nema dokaza da su streljani - sahranjuju i kost, to smo čuli i videli i prilikom TV prenosa poslednje komemoracije). Predmet osporavanja pored legitimiteta i legaliteta, jeste pre svega, ali ne i samo, institut komandne odgovornosti postavljen onako kako je postavljen u članu 7 Statuta Haškog tribunala. Komandna odgovornost iz Statuta i još više prakse Haškog tribunala, najveći je i kobni anahronizam savremenog krivičnog prava. On potkopava osnovni princip, princip uzročnosti i svodi na objektivnu odgovornost (u jednom delu odredbe člana 7 stav 3 Statuta). Odgovara se za najteža dela i ako nema ni umišljaja ni svesnog nehata. Postoje granični slučajevi u kojima nema ni nesvesnog nehata, ali se sudi. Predmet osporavanja jeste i ovlašćenje sudskog veća da gradi pravo, ne samo procesno već i materijalno. U odluci o slučaju "Čelebići" Haški tribunal se pozvao na presudu suda za Ruandu koji je u jednom slučaju (ne mogu se sada setiti naziva, ali ako je potrebno mogu čim dođem u Beograd pronaći) presudio da je i silovanje takođe genocid baš kao i bilo koja druga radnja koja konstituiše genocid, ukoliko je počinjeno sa namerom da uništi u celini ili delimično, određenu ciljnu grupu.
    No, o svemu tome ću opširnije u odgovoru kolegi Todoroviću.
    Ono što ovde moram još reći, ne da bih Te ubedio, već da bi mi savest bila mirna, jeste, da svoje zaključke o tzv. Haškom tribunalu koje sam izneo, ne osećam kao političke ili kako Ti kažeš "politiku umesto prava", jer ti moji stavovi nisu ideje. To su samo opažanja o krajnjim efektima rada, da ne kažem dejstva, tog Tribunala. To, po mom mišljenju, tako biva kada politika formira, finansira i usmerava "sud". Kada je on oružje, a ne misionar Pravde. Sve se vrati kao bumerang, makar u javnom mnjenju.
    Ipak, jer verujem u Tvoje dobre namere i osećaj za bilo naroda, ako sam nekoga u svojim komentarima uvredio, iskreno se izvinjavam. To nije bilo namera.

    90
    1. vladimir m.gajic каже:

      Dragi Dusane, u veoma lepom tonu si odgovorio Ruzicu. Ja hocu ovde i javno da podvucem koliko te mnogo cenim i uvazavam i da cinjenica da se u nekim pitanjima sa tobom uopste ne slazem, ne moze da utice na moje misljenje o tebi. Moj stil je da govorim ostro, ali mi nikada nije namera da bilo koga uvredim kao sto i sam kritiku ne dozivljavam kao uvredu. Svaka rasprava o bilo kojem pravnom pitanju, a pogotovu kada je u pitanju krivicna materija mora dovesti do mesanja sa politikom. To je pre svega zato jer politika kroji sve teme pa cak i obican zivot. Ti izvanredno branis svoja pravnicka uverenja u vezi sa Tribunalom u Hagu i svemu ostalom sto je na marginama te rasprave i meni je zadovoljstvo da sa tobom polemisem. Naravno, posto si ti pravi borac, ne posustajes, dok su oni koji su zapoceli polemiku " uvredjeni" napustili "bojiste". Ja mislim da uvreda nije bilo sem malo ostrijeg tona koji je po meni dobrodosao i u skladu je sa nasim dinarskim karakterom. Tema o kojoj je rec, budi strast i emocije. Mislim da je po broju komentara postigla rekord od kada sajt radi. Nazalost, kolega Lazarevic koji je za to najzasluzniji napustio je polemiku suvise rano. Za mene je bila poucna u mnogim aspektima . Tebi na kraju cestitam na tvom cvrstom karakteru ...macujes se sam sa trojicom. To mnogo cenim. Srdacno tvoj Vladimir

      50
      1. Dusan Bratic каже:

        Apsolutno Vladimire.Nema ničeg ličnog niti ova i druge polemike utiču na ljudske odnose među nama. Ovo je kao u sudnici. Pri svemu, mislim i da ozbiljne diskusije ipak iziskuju raspravljanje uživo, jer se u pisanom tekstu nekada zbog ograničenog akcenta i/ili dikcije misli sagovornika ne razumeju pravilno, pa otuda eto nesporazuma i tamo gde ga objektivno nema.

        40
  18. Vera Djurović Bojović каже:

    Zbog komentara kolege Ružića, istina, ne na moj, nego na tekst kolege Bratića, koga je na početku teksta i oslovio, kajem se što sam učestvovala u ovoj polemici. Jeste oslovljen samo Dušan, ali smo svi mi ostali koji ne delimo mišljenje kolege Ružića, veoma ružno i ničim zasluženo okvalifikovani kao nestručni, dakle neznalice ( "ogromna većina su parničari", pita se jesmo li čitali presude i td, jer je on skoro sve). On sve zna, a mi ostali ništa. Hvala.

    Osim omalovažavanja nas nekoliko koji ne misle kao on, o kojima jako malo ili ništa ne zna, kolega Ružić (kojeg ja inače uopšte ne poznajem, a do ovog bloga nisam ni čula za njega), po mom mišljenju je postupio i neprofesionalno, jer u želji da se pohvali da o ovoj temi i o haškom tribunalu zna sve ili skoro sve (za razliku od "nas"), postupio je krajnje neprofesionalno kada je pomenuo predmet generala Pavkovića, koji predmet, pri svemu tome, nije njegov, nego kolege iz kancelarije, i o tom predmetu napisao ono što je napisao.

    Za mene, potpuno je nebitno da li je u pitanju general Pavković ili Pera Perić; ne iznose se u javnost za klijenta ( pa još tudjeg), takve stvari koje je kolega Ružić izneo. Meni je ovo mnogo više zasmetalo nego i kvalifikovanje "nas" neistomišljenika "parničarima" ili potpuno neobaveštenim.

    Ja pojma nemam ko i koliko od svih vas ( i nas) zna o ovoj temi nešto, puno ili sve.

    Kako ja, tako ni kolega Ružić, ne može da zna šta mi ostali znamo. Možda ja imam informacije o kojima on može samo da sanja. Ili neko drugi.

    Zato uvažavam svako mišljenje i znanje koje sam pročitala o ovoj temi, bez razlike. Medjutim, ni kolega Ružić ne može da zna šta mi ostali znamo o ovoj temi. Ja ne znam ko je u ovoj polemici parničar. Na mene se to ne može odnositi, jer sam i parničar i krivičar, a ozbiljnu krivicu ( istina ne hašku) sam radila dok se ogromna većina svih vas još igrala u pesku. Medjutim, to baš ništa ne znači. Znači samo znanje, i to je jedino što cenim.

    Zato završavam ne samo sa ovom, nego i sa svim ostalim polemikama. Što da se nerviram?

    92
    1. Slobodan Ruzic каже:

      Postovana koleginice Djurovic Bojovic,
      Zaista mi nije jasno zasto se toliko nervirate.
      Nisam imao nameru nikoga da uvredim, samo sam konstatovao notornu cinjenicu da se neke kolege (by the way, nigde nisam upotrebio rec parnicari koju mi spocitavate) upustaju u komentarisanje ozbiljnih krivicnih pitanja, a da se iz njihovih komentara vidi da materiju uopste ne poznaju.
      Ne vidim da sam izneo bilo sta iz predmeta generala Pavkovica (samo sam rekao da sam imao uvid iz prve ruke, inace, i ja sam bio njegov advokat u nekim predmetima ovde).
      Izvinite ako sam vas necim uvredio, nije mi bila namera.
      Slobodan Ruzic

      43
      1. Vera Djurović Bojović каже:

        Poštovani kolega Ružiću,

        Ja se ni malo ne osećam pogodjena Vašim komentarom, tako da nema potrebe meni da se izvinjavate. Samo mi je smetao ton u Vašem komentaru kojim ste se obratili onima koji ne misle kao Vi.

        A, nerviram se zbog toga što smatram da na ovom sajtu, koji bi trebalo da promoviše BOLJU ADVOKATURU u svakom smislu, u svim aspektima, ne sme da bude omalovažavanja, potcenjivanja ii slično, drugih kolega. To inače, manje-više radimo u sudnicama ( mada ne treba), gde zastupamo uglavnom oprečne interese naših klijenata. Zato sam u prethodnom komentaru rekla za sebe da ni ja nisam "cvećka" u ophodjenju prema advokatima u sudnici, da ponekad sebi dajem pravo koje mi ne pripada, da prema nekom budem gruba ili nepravedna i da se posle kajem. Stvar temperamenta ili predugog advokatskog delovanja u ovoj isfrustriranoj, haotičnoj, čak divljoj pravosudno-advokatsko-socijalno-političkoj sceni države Srbije, u kojoj ništa nije kako bi trebalo da bude i sve je gore i gore.

        Zato OVDE, na ovom sajtu BOLJA ADVOKATURA, treba makar da pokušamo da MI budemo bolji. Ja se trudim. Da damo primer. Možda se ova "klica" primi.

        Ali, pogledajte samo poslednji komentar kolege Bratića. Svaka mu čast.

        Srdačan pozdrav.

        20
        1. Slobodan Ruzic каже:

          Postovana koleginice Djurovic Bojovic,
          U pravu ste kad kazete da smo mi advokati skloni da omalovazimo drugog.
          Ja se trudim da to ne radim, ali u zaru borbe mozda se nekad omakne, sto mi posle bude krivo, zato sam vam se odmah i izvinio, ako ste se osetili pogodjenim.
          Dvadeset pet godina traje vec ovo nase sveopste propadanje, kod svakoga od nas istanjila se sva tolerancija i elementarna kultura dijaloga, pa i ono sto se zove domace vaspitanje.
          Jos u strajku primetio sam vase tekstove i vase ispravne stavove.
          Ovaj sajt treba da postane iskra koja ce nasu advokaturu zaista uciniti boljom, i cini mi se da, iako povremeno bude napeto u komunikaciji izmedju svih nas, ipak ima sanse da se to i dogodi.
          A sto se tice Bratica, s njim cu polemiku nastaviti uzivo, ne isplati se ovde, posto na moje tri-cetiri recenice on uvek odgovori na tri-cetiri stranice.
          Srdacan pozdrav.
          Slobodan Ruzic

          10
          1. Vera Djurović Bojović каже:

            Super ste Vi, dragi kolega, ništa Vam ne zameram. Ništa ja nisam bolja. Naprotiv.

            10
  19. Rodoljub Urošević каже:

    Ovom diskusijom sajt Bolja advokatura dobija na svom značaju. Nekad utihne pa se raspali. Diskusija je pokazala kakve imamo advokate vrsne znalce u oblasti međunarodnog krivičnog prava. To pre svega mislim na kolege Jovicu Todorovića, Vladimira Gajića, Slobodana Ružića i Dušana Bratića. Demokratija društvenih mreža da može svako da diskutuje, nema potrebe za ljutnju ali treba imati poštovanje za kolege od kojih možemo puno da saznamo i naučimo.

    61
  20. Dusan Bratic каже:

    Poštovani kolega Todoroviću,
    Malo docnim sa odgovorom povodom dilema i pitanja koje ste postavili, jer za pozivanje na konkretne norme i činjenice koje su mi poslužile za iznete tvrdnje, potrebno je konsultovati određene pravne akte, odluke i drugo, a to više ne može „iz glave“ pa je potrebno slobodno vreme.
    Da pođemo redom.
    Po pitanju legitimiteta i legaliteta Haškog tribunala mislim da smo izrekli sve što smo imali. Ono što sam iznosio, nije moja „pamet“ već samo moje poimanje važećeg učenja o legitimitetu i legalitetu. Moguće je da sam dobro napamet naučio „normu“, ali sam je pogrešno shvatio, pa je isto tako pogrešno i primenjujem zbog čega sam i činjenično pogrešio kada sam ustvrdio da zemlje osnivači Ujedinjenih nacija i postpisnici Povelje nisu osnovale Tribunal, usled čega nema ni njegovog legitimiteta.
    Jedno je sigurno, pošto ostajemo na početnim stavovima, a ne može biti da smo, kako bi rekao Nikola Pašić „obojica u pravu“, na ovu temu treba staviti tačku. Na kraju, nije po sredi nadgornjavanje, već sučeljavanje mišljenja.
    Što se tiče Vaše opaske da odricanje legaliteta i legitimiteta Haškom tribunalu sa razloga koje ja navodim vodi odricanju legaliteta i legitimiteta Medjunarodnog poretka u celini, smatram da je reč o obrnutom, premetnutom posmatranju stanja stvari koje Vas je odvelo potpuno pogrešnom zaključku u pogledu vremenske dimenzije.
    Naime, Međunarodni javni poredak zapravo već dugi niz godina i ne postoji.
    On ne postoji jer je urušen uspostavljenom hegemonijom SAD – a u Savetu bezbednosti i jednostranim aktima SAD, Velike Britanije i još nekih država, čime je Međunarodni javni poredak zasnovan na povelji UN skrajnut i potrgan.
    Neki od tih akata urušavanja Međunarodnog javnog poretka jesu i preduzimanje oružanih akcija protiv suverenih zemalja (agresije) bez odluka Saveta bezbednosti kao i preduzimanje ciljanih akcija od strane SAD na lišavanju života pojedinaca (bez odluke suda i uprkos zabrani smrtne kazne) čak i predsednika država, uz svo snimanje kamerama same akcije i prenošenje snimka u realnom vremenu predsedniku i njegovim saradnicima (Bin Laden, Sadam Husein i drugi).
    Konačno, sam način osnivanja Haškog tribunala po sebi predstavlja urušavanje temelja Međunarodnog javnog poredka, budući da je taj temelj Povelja Ujedinjenih nacija, a sami ste priznali da je osnivanje ipak suprotno odredbama iste. U tom smislu, ukazivanje na nelegitimnost i nelegalsnot Haškog tribunala, predstavlja delanje na sprečavanju akata urušavanja Međunarodnog javnog poretka i napor koji vodi ka njegovom ponovnom uspostavljanju.
    Moram Vas ovde podsetiti kolega da Sjedinjene američke države i ne kriju da postojeći Međunarodni javni poredak (koji , namerno ponavljam, počiva na još uvek važećoj Povelji UN) više i ne postoji, već otvoreno govore o Novom svetskom poretku, kao poredku koji „ neće dozvoliti da najveće rezerve gasa, nafte i vode pripadaju samo zemljama na čijoj teritoriji se nalaze, jer je to nepravedno“ (Madlen Olbrajt prilikom poslednje zvanične posete Češkoj).
    Dalje, analizirali ste načelo nullum crimen nula poena sine lege i konstatovali da nije potkopano jer su sva dela za koja Tribunal sudi bila predviđena Međunarodnim konvencijama i pre njegovog osnivanja.

    Verujem samo da Vam je promaklo da sam u svom komentaru naveo „ nullum crimen nula poena sine" lege sa svim svojim aspektima. Dakle sa svim svojim razradama.
    Tako, u okviru „principa legaliteta dela“ nalazi se četiri njegova aspekta, od kojih je jedan „načelo određenosti“ (taksativnosti) i odnosi se na pravnu određenost osnovnih elemenata dela (nullum crimen sine lege stricta) i zabranu primene analogije u krivičnom pravu.

    Ovo načelo Haški tribunal ne poštuje, već upravo putem analogije nova dela stvara, a potom tu odluku kao precedent uzima.
    Jedan takav primer je slučaj „Čelebić“ (zločini protiv srba) kojom prilikom je sudsko Veće Haškog tribunala zaključilo:
    "Nema nikakve sumnje da akti silovanja predstavljaju mučenje u skladu sa običajnim međunarodnim pravom".
    U tom slučaju, optuženima je suđeno za zločine počinjene u zatvorskom logoru Čelebići. Sudsko veće Tribunala za Jugoslaviju se direktno pozvalo na presudu Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu (takođe suda koji je osnovao Savet bezbednosti, potpuno istovetno kao i za Jugoslaviju ) u slučaju Akayesu, prema kojoj Veće: " Iz ovakvog karakterisanja silovanja se, ukoliko se u pojedinačnom slučaju radi o masovnom silovanju, ili o kampanji silovanja sa manifestacijama sistematskog i planskog karaktera, može izvesti zaključak da takva silovanja predstavljaju sastavni deo zločina genocida, i da se za ta dela, dakle, može suditi kao za genocide”. Sud za Ruandu je proglasio Jean-Paul Akayesu, gradonačelnika jednog grada u Ruandi 1994. godine, i pripadnika plemena Hutu, krivim za devet optužbi za genocid i zločine protiv čovečnosti, protiv pripadnika plemena Tutsi . Prilikom izricanja ove osude, Sudsko veće Tribunala za Ruandu, na čiju se presudu poziva Haški sud za Jugoslaviju u presudi u slučaju Čelebići, je okvalifikovao silovanja koja je Akayesu počinio kao genocid, i pri tome izrekao precedentnu definiciju silovanja, koju su oba suda i u daljoj praksi koristila. Definicija određuje silovanje kao "fizičko nasilje seksualne prirode, koje se čini nad osobom pod okolnostima prinude…Seksualno nasilje nije ograničeno na fizičko nasilje protiv ljudskog tela, i ono može uključivati radnje koje ne uključuju penetraciju, pa čak ni fizički kontakt..." Dalje je Veće Tribunala za Ruandu takođe eksplicitno zaključilo da je u nekim slučajevima silovanje takođe genocid na isti način kao i bilo koji drugi akt koji konstituiše genocid, ukoliko je počinjeno sa jasnom namerom da uništi, u celini ili delimično, određenu ciljnu grupu.

    Dokaz: http://www.icty.org/case/mucic/4
    http://www.unictr.org/en/cases/ictr-96-4
    Kako je moguće da Haški tribunal potpuno slobodno, otvoreno, primenjuje analogiju u krivičnom pravu i svojom odlukom gradi biće krivičnog dela, pa činjenično stanje pod njega podvodi, a potom to druga veća „bratskog suda“ uzimaju kao precedent? Kako je moguće kada je to suprotno međunarodno priznatim standardima u pogledu prava optuženih, pre svega Međunarodne povelje o građanskim i političkim pravima, koju je 16. decembra 1966. godine usvojila Generalna skupština UN, a koja je stupila na snagu 23.03.1976 godine i nizu drugih dokumenata?
    Dalje, kako je moguće da sudije same izmene Pravila postupka pa uvedu anonimne svedoke protiv osumnjičenih?

    Moguće je jer su , uprkos garantijama iz člana 21 Statuta Haškog tribunala („fer suđenje) i garantijama iz člana 95 Pravila postupka (tretman "dokaznog materijala koji je pribavljen na načine protivne kriterijumima međunarodno priznatih ljudskih prava") sudije Tribunala koristeći svoja široka prava na diskreciono odlučivanje o izmena Pravila, na svojoj petoj plenarnoj sednici, izmenile sadržaj pravila iz čl. 95 tako da u najnovijoj verziji ono isključuje samo prihvatljivost onog dokaznog materijala koji je "pribavljen na načine koji sugerišu značajnu sumnju u pogledu njegove verodostojnosti" (dakle "značajnu" sumnju, a ne "sumnju", usled čega ustanovljavaju nov prag prihvatljivosti dokaza i to da dokaz nije “drastično” neprimeren i “ozbiljno” protivan pravima optuženih i garanitijama ljudskih prava! Dakle, može biti neprimeren,ali ne drastično, već uobičajeno neprimeren. Može biti protivan, ali ne ozbiljno već malo; valjda kontra od ozbiljno protivan: “neozbiljno” protivan.

    Iz prednjeg primera nedozvoljene primene analogije, izlazi i povreda drugog apsekta načela nullum crimen nula poena sine lege, i to načelo “neretroaktivnosti” (nullum crimen sine praevia lege poenali). Jer, kako smo videli u gornjem slučaju, osumnjičeni odgovara za delo (u smislu radnje čovekove) koje je Tribunal ustanovio tek u toku suđenja.
    Takođe, jedan aspekt načela nullum crimen nula poena sine lege jeste i “princip subjektivnosti” koji se tiče psihičkog odnosa učinioca prema svom delu, tako da se delo može pripisati učiniočevoj krivici, jer je krivičnom pravu strano ustanovljavanje objektivne odgovornosti za bilo koje delo. A, upravo je taj princip ozbiljno potkopan institutom komandne odgovornosti kako je on postavljen u odredbi člana 7 stav 3 Statuta Haškog tribunala. Komandna odgovornost je u Statutu preširoko postavljena, tako da u jednom obliku obuhvata i moguće granične slučajeve kod kojih nema ne samo umišljaja, već ni nehata, zbog čega prelazi u objektivnu ili kako neki nazivaju, možda slikovitije, “pozicionu” odgovornost. Odgovara se samo zato što su vojnici koji su počinili zločin bili formalno pod komandom nadređenog. Takođe, odgovara se i zato što je nadređeni propustio da kazni počinioce.

    Odredba člana 7 stav 3 Statuta glasi:
    “Ukoliko je neko od djela navedenih u članovima od 2 do 5 ovog Statuta počinio podređeni, njegov nadređeni ne može biti oslobođen krivične odgovornosti ako je znao ili je bilo razloga da zna da se podređeni sprema počiniti takva djela ili da ih je već počinio, a on nije preduzeo nužne i razumne mjere da spriječi takva djela ili kazni počinioce”.
    Videti: http://www.icty.org/x/file/Legal%20Library/Statute/statute_sept09_bcs.pdf
    A, kako se odgovara? Odgovara se onako kako odgovara sam neposredni izvršilac ili izvršioci, dakle za ratni zločin ili za genocid ili za protivpravno ubijanje I ravanje neprijatelja ili protivpravno oduzimanje stvari od ubijenih i druga dela.
    Ovde ću, uprkos brojnim, otvoriti samo jedno pitanje (koje su zapravo drugi, veći stučnjaci otvorili), i to:
    Nadređeni će biti kriv za dela koja počine njegovi podređeni ukoliko ih ne kazni za protivpravna ponašanja, te će se i nadređeni kazniti za ta dela, na primer: genocida, ratnih zločina itd. Ovde ne postoji uzočno- posledična veza između nekažnjavanja i konkretnih zločina. Gde je uzročna veza sa zločinom koji se već desio? Kazniti nadređenog zato što nije kaznio svoje podređene je opravdano, ali smatrati nadređenog odgovornim za genocid, zato što nije kaznio podređene koji su počinili taj genocid ili drugo delo, mislim, može predstavljati i vraćanje Prava u onaj 19 vek koji ste spominjali, kolega Todoroviću.
    Sa druge strane, nacionalna zakonodavstva, pa i naše, unela su u svoje zakonodavstvo jasnu I, u granicama opšteg pojma krivičnog dela, određenu inkriminiciju na osnovu instituta komandne odgovornosti (član 384 KZ), i ona glasi:
    “Vojni zapovednik ili lice koje faktički vrši ovu funkciju, koje znajući da snage kojima komanduje ili koje kontroliše pripremaju ili su započele vršenje krivičnog dela iz čl. 370. do 374, člana 376, čl. 378. do 381. i člana 383. ovog zakonika ne preduzme mere koje je mogao i bio dužan da preduzme za sprečavanje izvršenja dela, pa usled toga dođe do izvršenja tog dela, kazniće se kaznom propisanom za to krivično delo”.
    Čini se da je komandna odgovornost, kao novi oblik krivične odgovorosti, u Statutu Haškog tribunala postavljen kao tzv. kaučuk norma, rastegljiva norma, zbog čega je nalik takozvanoj “ventil” normi kroz koju se po potrebi može neko “propustiti”, što je čini podložnoj zloupotrebama. A ako vlast zloupotrebimo jednom, makar i protiv kriminilaca, zloupotrebićemo je i drugde. Toga smo bar u našoj bliskoj prošlosti, nadam se saglasićemo se,sami bili svedoci.
    Konačno, stižemo i do pitanja o “unapred formiranom sudu” i “predviđenoj”proceduri.
    Najpre, na Sedmom kongresu Ujedinjenih nacija za sprečavanje zločina i postupanje prema prestupnicima, održanom u Milanu od 26. avgusta do 6. septembra 1985. Godine usvojena su i potvrđena od Generalne skupštine u njenim rezolucijama 40/32 od 29. novembra 1985.godine i 40/146 od 13. decembra 1985. godine “Osnovna načela o nezavisnosti sudstva”. Tačkom 5 osnovnih načela određeno je:
    “Svako ima pravo da mu sude redovni sudovi prema ustanovljenom zakonskom postupku. Ne mogu se stvarati sudovi koji ne primjenjuju postupke valjano ustanovljene u skladu sa zakonom, da bi se redovni sudovi lišili svoje nadležnosti”.
    Dokaz: http://www.bgcentar.org.rs/bgcentar/wp-content/uploads/2013/02/Osnovna-na%C4%8Dela-nezavisnosti-sudstva.pdf
    Dakle, nema vanrednih, da ne kažem prekih sudova, niti pak suđenja prema proceduri koja nije ustanovljena, nego će je sudsko veće ustanovljavati po potrebi.
    Iz ovakve zapovesti Rezolucije Ujedninjenih nacija proizašla je i obaveza država da je slede pa su u svoje ustave unele odgovarajuće odredbe, tako da i Ustav Republike Srbije sadrži odredbu člana 32 stav 1 koja glasi:
    “ Svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega”.
    Dokaz: http://www.ustavni.sud.rs/page/view/sr-Latn-CS/70-100028/ustav-republike-srbije
    Dalje, Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, odredbom člana 6 koju ste citirali jeste određeno da “Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona” pa se ne upotrebljava eksplicitno reč “unapred formiranim sudom”.
    Međutim, dobra praksa Evropskog suda za ljudska prava je u tumačenju Konvencije odredila značaj i domašaj termina: “ pravično”, “nezavisan sud” i “nepristrasan sud” pa je stala na stanovište koje je u tom sudu još vladajuće I to da se traži da “sud u konkretnom slučaju ima svojstva nezavisnosti i nepristranosti, te da njegovo ustrojstvo i rad budu propisani unaprijed određenim pravilima („sud“ u materijalnom smislu)”. U praksi Evropskog suda za ljudska prava posebno su bile utvrđene povrede garantija nepristrasnosti I nezavisnisti u slučajevima u kojima se radilo o vojnim sudovima.
    Istovremeno, taj Sud u predmetu Momčilović protiv Srbije (predstavka 2313/07) konstatuje:
    “Sud podseća da izraz "ustanovljen zakonom" u članu 6. stav 1. takođe znači "ustanovljen u skladu sa zakonom" (vidi, na primer, Rossi protiv Francuske, broj 11879/85, odluka Komisije od 6. decembra 1989. godine, Odluke i izveštaji 63, str. 105). Osim toga, izraz "ustanovljen zakonom" pokriva ne samo zakonski osnov za samo postojanje "suda" već takođe i poštovanje od strane suda posebnih pravila koja regulišu njegov rad (vidi Sokurenko i Strygun protiv Ukrajine, br. 29458/04 i 29465/04, stav 24., 20. jul 2006. godine) i sastav veća u svakom slučaju (vidi Buscarini protiv San Marina (odluka), broj 31657/96, 4. maj 2000. godine, i Posokhov protiv Rusije, broj 63486/00, stav 39., ECHR 2003 IV).
    Sud dalje podseća da, u principu, povreda domaćih zakonskih odredbi od strane suda u vezi sa ustanovljenjem i nadležnošću pravosudnih organa pokreće pitanje povrede člana 6. stav 1. (vidiDMD GROUP, a.s. protiv Slovačke, broj 19334/03, stav 61., 5. oktobar 2010. godine, i Šorgić protiv Srbije, broj 34973/06, stav 63., 3. novembar 2011. godine)”.
    Dokaz: http://www.paragraf.rs/zastupnik/23103.htm
    Nadovezano na prednja izlaganja, a u vezi sa Vašim mišljenjem o legalitetu i legitimitetu Vojnog suda koji je sudio generalu Draži Mihajloviću, iako je poznato moje mišljenje o delima njegovih komandanata, smatram da je taj sud bio nelegitiman i nelegalan, budući da su i tada postojala krivično – pravna načela I učenja iz kojih su i neposredno i posredno izlazili zahtevi da sude već postojeći sudovi I u skladu sa ustanovljenom procedurom.
    Kako smo od nekih tema saglasno odustali, a na ostala Vaša pitanja sam se izjasnio konsumirajući tim odgovorima i druge tačke sporenja, ostaje da odgovorim na, rekao bih posredan, poziv da predočim informacije o neposrednim izvršiocima ratnih zločina koje štite I tako instrumentalizuju tzv. tajne službe.
    U vezi toga, izgleda, moram položiti oružje I to ne iz objektivnih, već subjektivnih razloga.
    Naime, iako određene informacije posedujem, njihovo iznošenje u situaciji kada metodi rada tajnih službi onemogućavaju pribavljanje dokaza koji bi se mogli ovde prezentovati, nosi određne rizike, između ostalog i građansko – pravne odgovornosti I lične bezbednosti.
    Ipak, podsetiću da je Odlukom Haškog tribunal Dražen Erdemović osuđen jer, po sopstvenom priznanju, sa još još sedmoricom pripadnika 10. Diverzantskog odreda Vojske Republike Srpske ubio oko 1.200 srebreničkih Bošnjaka na lokalitetu Branjevo kod Zvornika. Osuđen je na 5 godina za takvo delo. Sva imena pripadnika 10. Diverzanstkog odreda, poznata su. Na internetu se čak nalaze skenirani zvanični dokumenti sa njihovim ličnim podacima. Komandnat 10. Diverzantskog odreda je odmah posle 5. oktobra 2000. godine na insistiranje tadašnjeg predsednika Koštunice, pod hitnim i učestalim zahtevima zvanične Francuske, pušten iz pritvora u Beogradu (koji mu je inače bio određen zbog sumnje za delo daleko manjeg značaja od ovih optužbi). Istovremeno, neki od njih su javno u dokumentarnim filmovima prikazanim I na RTS-u 2001. godine svedočili da su učestvovali u ratnim dejstvima i na prostorima drugih zemalja – Zair- i to za račun fransuske obaveštajne službe. Francuska nikada nije demantovala niti preduzela mere zbog takvih tvrdnji. Kada se sve to dovede u vezu da drugim opšte poznatim činjenicama o slučaju “Srebrenica” i vojne operacije Vojske Republike Srpske “Krivaja 95”, ostaje da su, u najmanje, indicije više nego izvesne.
    Nadalje, Vi navodite da konačan ishod za naš narod i za našu državu nje tako loš, jer, između ostalog tužba protiv Srbije za genocid je odbijena. Ovde Vam moram reći da je tužba odbijena samo zahvaljujući okolnosti da je Slobodan Milošević preminuo u Hagu. Da nije, on bi bio osuđen za genocide za šta je i optužen, a onda bi sa tom presudom u postupku pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu po tužbi za genocid Srbija bila oglašena odgovornom i potom obavezana i na ratnu odštetu koju bi plaćali i naši praunučići. Sam pokojni profesor prava Radoslav Stojanović, veliki zagovornih izručenja Slobdana Miloševića, naš ambasador u Hagu posle 2000. godine i jedan od zastupnika Srbije u prosesu po toj tužbi za genocid, po objavi smrti Slobodana Miloševića u izjavi za RTS potvrdio je da nastupela smrt predstavlja povoljnu okolnost po tuženu Srbiju jer bi Milošević osuda Miloševića za genocid pred Haškim tribunalom sigurno uzrokovala usvajanje tužbe za genocid pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, budući da je Milošević delao kao predsednik Srbije, pa za njegove radnje u toj funkciji država odgovara. Lično samgledao, a ako sumnjate, ostavite mi malo vremena da pribavim snimak iz arhive i ovde dostavim. A drugi zastupnik Srbije u tom procesu, prof. Tibor Varadi, ovako se povodom smrti Slobodana Miloševića i reperkusijama toga na proces protiv Srbije, izjasnio:
    “Smrt Slobodana Miloševića dovodi Bosnu i Hercegovinu u još teži položaj. Da je Haški tribunal utvrdio njegovu krivicu, onda bi Međunarodni sud pravde eventualno mogao da se osloni na tu odluku. Ovako, tužiocu je izmakao mogući oslonac” .
    Varadi se složio da je posle Miloševićeve smrti bosanska tužba dodatno obezvređena i naglasio da bi, da je Milošević osuđen za genocid, to bilo od ozbiljnog značaja i negativno uticalo na tužbu. "Sada nema mogućnosti da on bude osuđen ili oslobođen, pa je tužilac doveden u veoma tešku situaciju".
    Dokaz: http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2006/03/12/srpski/P06031109.shtml
    Pri kraju, sve odluke Haškog tribunala, procesna rešenja, obavesti, javne podneske I druge akte, čak i audio i video snimke pojedinih delova suđenja, poređane i hronološki i po azbučnom redolsedu optuženih, zatim žalbe i drugostepene odluke za svaki predmet, na srpskom, bosanskom, makedonskom i engleskom, možete isčitati i potom se profesionalno odvažiti da dajete ocene o kojima je ovde reč, baš onako kako I bez zastupanja optuženih to čini drugostepeno veće, čitanjem spisa.
    Poštovani kolega Todoroviću, iako ste me malo namučili zahtevima za konkretizaciju i činjenično potkrepljenje mojih stavova, koji zapravo i nisu izvorno moji, već sam ih davno samo prihvatio, te sam mislio da je među pravnicima sporno samo pitanje prihvatljivosti istih, a ne i njihove razložnosti, ipak ne žalim. Malo sam se preslišao i tamo gde je “zapelo” ponovo isčitao i uveren sam da smo skupa na ovom forumu doprineli brušenju oštrice pravničkog logiciranja.
    Na kraju, ostajući kod ključnih svojih stavova o Haškom tribunalu, završiću rečima indijskog sudije Pala, člana Veća Tokijskog trubunala na suđenju japanskom general Jamašiti 1946 za ratne zločine poninjene na Filipinima prema američkim vojnicima, izgovorene na zapisnik prilikom izuzimanja svog mišljenja, koje sam u ranijem komentaru već citirao:
    “ Izgleda da samo ratni dobitnici sude ratnim gubitnicima”.

    90
    1. adv.Velisav Medjedović каже:

      Svaka čast poštovani kolega! 🙂

      70
    2. Jovica Dj. Todorović, advokat каже:

      Veoma poštovani kolega Bratiću,

      Sa osobitom pažnjom sam pročitao Vaše izlaganje. Stavovi koje ste ranije prihvatili, a sada briljantno branite, po mom sudu, svakako zavredjuju poštovanje. (To sam istakao na jednom mestu, još na početku ove polemike, apostrofirajući i autora koji je, po mom mišljenju, dao najveći doprinos u stručnom osporavanju Tribunala.) Vaše stavove respektujem, ne samo zbog autoriteta pravnih stručnjaka koji su začeli i utemeljili stavove koje i Vi prihvatate, (mnogi od njih su naši učitelji i/ili osvedočeni borci za istinu, pravdu i slobodu), niti samo zbog mog ličnog kolegijalnog poštovanja prema Vama, već i zbog ozbiljnosti argumentacije na kojoj se Vaši stavovi zasnivaju. I kao što sam na početku kazao, biće potrebno dosta vremena da pravnička stručna javnost iskristališe mišljenje koje će jednoga dana autori označavati kao preovladjujuće. Ponosan sam na naš Pokret i ovaj sajt, što doprinosimo toj stručnoj raspravi, koliko nam skromne mogućnosti dozvoljavaju, naravno. Jer, i to je bolja advokatura.

      Molim i Vas, kao i čitaoce sajta, za malo strpljenja da sada ja uobličim svoj odgovor. Biće to u funkciji svodjenja rasprave, jer mislim da nam obojici, uprkos činjenici da nam polemika očigledno prija :-), svodjenje rasprave nalaže učtivost prema čitaocima. Zbog toga, najavljujem svoj osvrt kojim ću završiti izlaganje stavova koje ja smatram ispravnim.

      30
    3. vladimir m.gajic каже:

      "Pravda za čoveka je iznad svih Zakona" govorio je Sofokle. Naravno, ova pre svega humana misao velikog antičkog filosofa može se tumačiti iz više uglova. Sovjetski predstavanik u sudskom veću koje je sudilo u Ninbergu izuzeo je svoje mišljenje u svakoj presudi kojom onaj koji je oglašen krivim nije osuđen na smrtnu kaznu. Gledajući iz ugla tadašnjeg sovjetskog vojnika u vezi činjenice da je SSSR imao preko 20 miliona ljudskih žrtava, taj njegov stav bio je razuman. Hoću da kažem, da iza svakog pravnog stava stoje i emocije, one presudno utiču na tačku gledišta. Slažem se sa tobom Dušane u vezi toga da "Međunarodni pravni poredak" ustanovljen Poveljom UN više ne postoji. Pre svega zahvaljujući skoro svim vladama SAD posle drugog svetskog rata. Veliki je doprinos sigurno i na Staljinovom SSSR-u. Tu izuzimam samo Predsednika JF Kenedija. Svet je posle grešaka koje su učinjenje posle Prvog svetskog rata pokušao da popravi stvari posle Drugog svetskog rata formiranjem UN i donošenjem Povelje. Nažalost, velike sile nisu dugo izdržale. Vratili smo se kao civilizacija istorijskom nasleđu koje podrazumeva da je u pravu onaj ko je jači. Možemo samo da zamislimo šta su o Srbiji mislili Turci, Bugari, Albanci, Mađari i Austrijanci nakon završetka Velikog rata 1918 i odluka Društva naroda prema kojima smo mi kao pobednici uvažavani od velikih sila saveznika iz rata iskrojili naše nove teritorije i izdejstvovali većinu zahteva. Nama se to činilo kao ispunjenje pravde, njima sigurno nije bilo pravo. Zato je u pravu bio gen.Jamašita koji je odgovarao za dela od kojih je on bio udaljen fizički hiljadama milja daleko. Sve to naravno, nas kao pojedince ne sprečava da iznosimo pravne argumente protiv takvog stanja stvari. Danas svetom vlada "Novi" svetski poredak. Globalizacija sveta ostavlja na marginama one koji joj se protive. Strašno je skupa cena. Čak ni velika Rusija to ne može da izdrži. Međutim, uz pomoć analogije, mi možemo postaviti pitanje da li se na primer naše vlasti / nije važno da li bivše ili sadašnja/ prema svojim građanima ponašaju možda i gore nego što se u tim međunarodnim odnosima svet ponaša prema Srbiji ? Srbija traži pravdu u međunarodnim odnosima, ali je ne daje svojim sopstvenim građanima. Šta je danas teže ? Da se Srbija izbori za neki pravedniji tretman u svetu ili da se građani u Srbiji kod svoje vlasti izbore makar za neki pristojan nivo pravde ? Videli smo na primeru Grčke i pokušaja njene Vlade da se odupre finansijskom lobiju koji stvarno vlada svetom kao nadnacionalna organizacija kako se sve završilo. Grčka Vlada je birala između kapitulacije i pogubljenja. Izabrali su kapitulaciju.

      60
      1. Advokat Dusan Bratic каже:

        Sve si ovo u pravu Vlado. Posebno, domaće vlasti su odlučno naučile i kao obrasce vladanja prihvatile metode ovih što vladaju svetom. Šta činiti. Mozda, kako kaze Ivo Andric " Krivu Drunu niko ne ispravi, ali nikada ne treba prestati ispravljati je".

        50
  21. Jovica Dj. Todorović, advokat каже:

    Poštovani kolega Bratiću,

    Nadovezujem se na svoju predjašnju najavu, pa ću pokušati da svedem izlaganje svojih stavova.

    1. Slažem se da smo, nas dvojica, o legalitetu i legitimitetu Haškog Tribunala dovoljno rekli.
    2. Kada je reč o medjunarodnom poretku, ako dobro razumem, Vaša je teza da se međunarodni poredak urušio i da sada ne postoji, pa je i to razlog što ad hoc sud, osnovan u okviru toga poretka, ne može biti ni legitiman ni legalan. Slažem se da su se medjunarodni odnosi, koji su postojali u vreme donošenja Povelje OUN, koja je pravni temelj medjunarodnog poretka, radikalno izmenili. Do toga je došlo prevashodno raspadom Varšavskog pakta i SSSR, čime je nestao ’’bi-polarni svet’’. Medjutim, do formalno-pravnog i faktičkog urušavanja medjunarodnog poretka, koji se bazira na OUN, po mom sudu, nije došlo (kao kada je sa Drugim svetkim ratom došlo do urušavanja medjunarodnog poretka baziranog na Društvu naroda). Razlog opstanku OUN i medjunarodnog poretka koji se bazira na toj organizaciji jeste, prevashodno, odluka Ruske Federacije. Da Ruska Federacija nije ’’sela u stolicu’’ SSSR-a u OUN, poredak bi se svakako urušio, i formalno-pravno, i faktički, i bilo bi nužno da se gradi ’’iz početka’’. Mislim da bi takva odluka Rusije imala nesagledive posledice. Kako je Ruska Federacija odlučila drugačije, odnosno da preuzme mesto SSSR u OUN, a svi ostali subjekti medjunarodnih odnosa to prihvatili, započet je proces promene poredka prema novim faktičkim konstelacijama moći i interesa u medjunarodnim odnosima, a ne proces njegove nove izgradnje ’’od temelja’’. Poredak koji nastaje pred našim očima se može, naravno, nazvati i ’’novim’’, jer je reč o radikalno drugačijim medjunarodnim odnosima, prevashodno zbog sasvim različitih odnosa ekonomskih i vojnih moći najvažnijih subjekata, ali je činjenica da je reč o jednoj evolutivnoj, a ne revolucionarnoj promeni. Taj proces karakteriše, u verovatno najvećoj meri, antagonizam izmedju zahteva da moderni svet bude uredjen na dominaciji jednog centra moći i drugog zahteva da novi poredak bude uredjen na ravnoteži više centara moći, a za to ima i više kandidata (SAD, EU, Rusija i države koje se s njom udružuju, Kina...) Vreme će pokazati šta će biti ishodište tog procesa. Interes je malih naroda i država, po mom mišljenju, da realno shvatimo i prihvatimo procese koji se odigravaju u medjunarodnim odnosima, a ne da negiramo postojanje čitavog medjunarodnog poredka, kada nam to odgovara, a takav slučaj je pitanje Haškog Tribunala, a kada nam ne odgovara osporavanje, da kod ključnih subjekata tog poretka tražimo zaštitu svojih legitimnih interesa, na osnovu bazičnih principa upravo medjunarodnog poretka. Kao što se vidi, i ovde skoro da smo se složili, ali ostaje velika razlika. Prepustimo vremenu da nas učini pametnijima.
    3. O slučaju ’’Čelebići’’ u vezi sa slučajem ’’Akayesu’’ ste nam punidili informacije, sa ciljem da dokažete da je Tribunal definisao novo krivično delo, nazvaću ga kolokvijalno ’’genocid silovanjem’’, koje nije bilo propisano kao krivično delo u vreme izvršenja. Medjutim, iz Vašeg izlaganja, može se zaključiti, zapravo, nešto drugo. Sud je jednu od propisanih radnji izvršenja krivičnog dela genocida, a to je ’’mučenje’’, utvdio kao element bića konkretnog krivičnog dela, našavši da se u konkretnom slučaju radi ’’o masovnom silovanju, ili o kampanji silovanja sa manifestacijama sistematskog i planskog karaktera’’, te da se na taj način u konkretnom slučaju ispoljila propisana radnja izvršenja mučenja. Dakle, sud je našao da takvo seksualno zlostvljanje, ''silovanje'', predstavlja mučenje, što jeste već propisana radnja izvršenja krivičnog dela genocida, pa ako je izvršenje praćeno umišljajem koji je neophodan za genocid, zaključuje se da je izvršeno krivično delo genocida. Smatram da se ovim ne definiše novo krivično delo, već se na utvrdjene činjenice vrši pravna kvalifikacija, koja se ne može osporiti, sve pod uslovom da je pitanje tačnosti i potpunosti utvrdjenog činjeničnog stanja van našeg razmatranja. Definicija silovanja koja je data u funkciji podvodjenja odredjenih konkretnih radnji pod mučenje, kao radnje izvršenja krivičnog dela genocida, a koju ste Vi citirali, je po mom mišljenju, upravo opravdano, u kontekstu te funkcije, proširena u odnosu na tradicionalno definisanje radnje izvršenja krivičnog dela silovanja u domaćem krivičnom pravu. Seksulalna zlostavljanja koja su se dešavala u ratovima devedesetih, najopštije rečeno, predstavljaju svojevrsna sistematska mučenja pripadnika odredjenih grupa ljudi, pa ovom pristupu Tribunala ne mogu ništa da zamerim. Posebno što ovde, po mom shvatanju, ne dolazi do ustanovljavanja novog krivičnog dela, već se otkriva, dokazuje i odlukom suda utvrdjuje jedan novi način izvršenja radnje, koja je već propisana kao element bića krivičnog dela genocida, a to je mučenje, sada sistematskim, planskim, seksualnim zlostavljanjima, praćenim namerom izvršilaca da na odredjenoj teritoriji unište odredjenu grupu ljudi.
    4. Kada je reč o prihvatljivosti dokaza, na kojima sud može da bazira svoju odluku, a da pravdu ne izriče na nepravu, mislim da treba razlikovati dve stvari. Da li je plenarna sednica svih sudija Tribunala ovlašćena da menja Pravila postupka. Ako po Statutu Tribunala jeste, onda je pitanje njihove nadležnosti za izmenu procesnih pravila, koju su preduzeli, rešeno. Procesni zakoni se i u domaćem pravu menjaju u toku postupka, pa u tome ne vidim ništa sporno, sa aspekta osnovnih ljudskih prava i sloboda i uopšte medjunarodnih izvora prava na koja ste se pozvali. Bitno je je da procesna pravila ne menja sudsko veće koje je nadležno samo da izvede dokaze i donese presudu o krivici i kazni, a ne i da propisuje ili menja procesna pravila. Organ koji je nadležan, ovlašćen da donosi procesna pravila, može ih i menjati tako da se započeti postupci dovršavaju po izmenjenim pravilima, što teško da može biti sporno. Medjutim, opšti je trend u krivičnom pravu, po mom uverenju sasvim opravdan, da se kriterijumi o prihvatljivosti dokaza na osnovu kojih sud može da temelji svoju odluku u krivičnom postupku – pooštravaju. Promenom koju su izvršile sudije Tribunala, o kojoj ste nas Vi precizno informisalii, čini se upravo suprotno, kriterijumi se ublažavaju, čak relativizuju, definišu nejasno... što nije ispravan ’’kurs’’, da tako kažem. Dakle, u kritičkoj oceni konkretne promene procesnog pravila o kriterijumima za prihvatljivost dokaza se apsolutno slažem sa Vama!
    5. Ustanovljavanje objektivne odgovornosti u modernom krivičnom pravu izgleda nije specifičnost samo Tribunala. Podsetiću Vas da se poslednjih godina u domaćim pravima uvodi krivična odgovornost pravnih lica, koja je objektivana i temelji se na krivičnoj odgovornosti odgovornog lica u pravnom licu. Moderno pravo izgleda napušta neka tradicionalna učenja na kojima je naša generacija školovana i vaspitana. Kada je reč o komandnoj odgovornosti, njeno ustanovljavanje je bilo nužno sa aspekta generalne prevencije, kao svrhe sankcionisanja krivičnih dela protiv čovečnosti i medjunarodnog prava. Naime, ratni zločini koji su šokirali civilizovani svet, nužno zahtevaju reakciju koja će podrazumevati i propisivanje pooštrene odgovornosti ratnih komandanata za radnje njihovih podčinjenih. Smatrati nadredjenog odgovornim za radnje izvršenja potčinjenih, pa i zato što ih nije kaznio za te radnje, je nešto što se ne može posmatrati samo sa spekta uzročno posledične veze izmedju radnje izvršenja i posledica, nego i kao vid prikrivanja i pomaganja izvršiocu posle izvršenog dela, što (u zavisnosti od umišljaja) može imati isti značaj sa espekta posledica, šire društvene štetnosti i opasnosti, kao i samo preduzimanje inkriminisane radnje izvršenja. Sa aspekta morala, još i više! Otuda i izjadnačavanje kako u odgovornosti, tako i u sankcionisanju neposrednih izvršilaca (podčinjenih) i komandno odgovornih (nadredjenih), sve u koliko postoje subjektivni elementi u sveri svesti i volje i jednih i drugih, po mom uverenju ima osnova u svrsi sankcionisanja, a može se i teorijski objasniti (što prevazilazi, naravno, moje ambicije i svrhu ove polemike), čak i polazeći od tradicionalnih oblika saučesništva u krivičnom delu,sa neophodnim daljim teorijskim inovacijama. Praksa će pokazati da li se preteralo u pooštravanju odgovornosti vojnih komandanata, kao i da li su konkretna pravila o njihovoj odgovornosti dovoljno precizna da eliminišu moguće zloupotrebe. U smislu ovog poslednjeg, slažem se da je nužan maksimalni oprez kako u propisivanju pravila, tako i u njihovoj primeni, odnosno sudjenju. Ali, i oštra kritika pravila koja su neprecizna, i prakse u kojoj je komandnda odgovornost zloupotrebljenja. Naravno!
    6. Kada je reč o unapred osnovanom sudu i unapred propisanoj proceduri, nadam se da smo se složili da nije nužno da sud bude osnovan pre izvršenja dela, kao niti da pravila postupka budu propisana pre izvršenja dela, kao što je nužno da dela i kažnjivost budu propisani pre izvršenja dela. Ostaje sporno da li je moguće da sudi Tribunal, kao ad hoc medjunarodni krivičnu sud, a ne stalni, redovni sud. Takodje, da li je u slučaju Tribunala ispunjen uslov da je on ustanovljen na osnovu zakona, odnosno u skladu sa zakonom i da se u Tribunalu postupa po unapred propisanim pravilima postupka. Medjunarodni izvori prava na koja ste se pozvali, a to su Osnovna načela o nezavisnosti sudstva iz 1985. godine i Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, najpre, propisuju obaveze državama u njihovim unutrašnjim pravosudnim sistemima. Dakle, to su obaveze za države, koje one moraju da ispune (inplementiraju) u svojim unutrašnjim pravnim sistemima. Ti pravni akti ne propisuju, dakle, pravila za osnivanje medjunarodnih krivičnih sudova, ali i ne isključuju njihovo osnivanje. Slažem se, medjutim, da standardi koji moraju biti primenjeni u unutrašnjem pravu država, moraju biti primenjeni i prilikom osnivanja medjunarodnog krivičnog suda. Ali, u tome nije moguće doslovno primenjivati odredbe ovih akata. Nemoguće je ustanoviti medjunarodni sud zakonom, ako se u medjanorodnim organizacijama ne donose zakoni, već su izvori medjunarodnog javnog prava drugi. Akti na koje se pozivate podrazumevaju da u državama postoje pravosudja sposobna da procesuiraju odredjene zločine ili su ti akti u najmanju ruku doneti da se njihovom implementacijom u domaća zakonodavstva takvi pravosudni sistemi izgrade. Medjutim, ako na teritoriji jurisdikcije država ne postoje pravosudni sistemi sposobni da sude za najteže ratne zločine, kako je bilo devedesetih godina prošlog veka na prostoru bivše SFRJ (o čemu, nadam se, nema spora), i kako ovi medjunarodni pravni akti ne isključuju mogućnost ustanovljavanja ad hoc medjunarodnog krivičnog suda, sasvim je moguće, po mom sudu ustanoviti Tribunal odlukom Saveta bezbednosti, uz zakon države, čiji se državljani procesuiraju, o saradnji sa tim sudom, kojim se Tribunalu zapravo prenosi deo suverenosti u sudskoj nadležnosti za krivična dela za koja je osnovan. Tako se vraćamo na pitanje legaliteta osnivanja Tribunala, koje smo apsolvirali konstantujući neslaganja u konačnoj oceni. O tome teško da mogu reći išta novo uz ono što sam već napisao u izlaganju na koje ste mi replicirali. Što se tiče u sudu unapred ustanovljene procedure, to nikako ne znači da su pravila postupka nepromenjiva u toku postupka. Pitanje nadležnosti za promenu pravila postupka je nešto drugo. Ali, i o tome, po Statutu Tribunala, pravila postupka ne menjaju sudeća, pretresna veća, tako što ih prilagodjavaju konkretnim predmetima u kojima sude, ako sam ja dobro razumeo, već plenarna sednica svih sudija Tribunala, što je nešto sasvim drugo. Hoću reći postavljeni standard u pogledu procesnih pravila je ispunjen. Jer, prilikom osnivanja Tribunala doneta su pravila po kojima će on suditi, dakle, pre nego što su sudjenja započela, a u toku postupaka procesna pravila su menjana, ali ih nije menjalo sudeće veće, već nadležni organ, plenarana sednica svih sudija, čime je po mom uverenju ispunjen deklarisani standard o unapred propisanoj proceduri. Drugim rečima, postavljeni standard ne podrazumeva da se procesna pravila uopšte ne menjaju u toku postupka, već da se postupak ne može započeti ako nisu unapred propisana procesna pravila i da procesna pravila ne može u toku postupka menjati sam sud, odnosno sudeće veće. I taj standard, uz specifičnosti koje ima Tribunal, kao medjunarodni sud, u pogledu nadležnosti za donošenje procesnih pravila, Tribunal ispunjava.
    7. Temu Vojnog suda koji je sudio D. Mihailoviću, smatram apsolviranom.
    8. Žao mi je što ste moj stav o neposrednim izvršiocima koje štite tzv. tajne službe doživeli kao poziv da iznosite informacije o tome. Budući da ste to učinili, jedino što mogu reći jeste da meni i te informacije govore o rovitoj nezavisnosti sudske vlasti kod nas, ali i o težnji izvršne vlasti da utiče na sudove ne samo kod nas, već i u državama za koje držimo da treba da nam budu uzor. To je još jedan dokaz da je nužna neprestana borba gradjanskog društva da se obuzdava moć skoncentrisana u izvršnoj vlasti u svim državama, ’’na svim meridijanima’’.
    9. Razmatranje kako je uticala smrt Slobodana Miloševića na ishod odredjenog sudskog postupka protiv Srbije, po mom uverenju, predstavlja nagadjanje, pa i kada to rade stručnjaci koje citirate. Bilo je kako je bilo, a šta bi bilo da je bilo drugačije... predlažem da ostavimo van ove naše polemike. Jer, presude koje nas opterećuju su takve kave su, pa je važno da ih kao takve pravilno protumačimo, a ne da predvidjamo kakve bi bile da su neki ljudi duže poživeli.
    10. Konačno, ne mrzi mene da istražujem sudsku praksu Haškog Tribunala, dragi kolega. Ali, ako bih to radio, radio bih to amaterski, pa svi moji zaključci ne bi bili profesionalni. Jer, advokat se profesionalno bavi krivičnim predmetom samo kada je branilac u predmetu. Naravno, da advokat može da se bavi i istraživanjem i naučnim radom, pa da radi toga proučava sudsku praksu, ali to nije advokatura. Kada advokat time počne da se bavi profesionalno, onda nije advokat. Shvatajući tako advokaturu, ja neću, kao advokat, da se izjašnjavam o tome da li je u Srebrenici bio genocid ili nije, a ne zato što me mrzi da čitam sudsku praksu ili zato što sam kukavica da kažem šta mislim. Naravno, ne zameram nikome, pa ni Vama i drugim kolegama, koji ste se, kako god, izjasnili o tom pitanju, jer očigledno je da stvari drugačije shvatate, što je vaše pravo. Baš kao i što je moje pravo da advokaturu kao životni poziv, način života, životno opredeljenje shvatam ovako kako sam objasnio...

    Na kraju, a u vezi konstatacije sudije Pala da ratni pobednici sude poraženima, ali i umesto mog zaključka, smatram da je Tribunal samim svojim osnivanjem jedan pokušaj da se to kao činjenica prevazidje. Koliko je Tribunal ostvario očekivanja u tom smislu drugo je pitanje, i možemo se složiti da mnoge činjenice iz rada Tribunala govore u prilog zaključku da je otpor uspostavljanju medjunarodne jurisdikcije za sudjenja o najtežim krivičnim delima, sa najvišim modernim standardima za nepristrasno i nezavisno, fer sudjene, i u slučaju Tribunala imao značajan efekat. Generalna ocena o tome može se dati samo nakon ozbiljnog istraživanja i proučavanja prakse Tribunala, i to ne samo sudske, odnosno postupaka koje je sproveo i presuda koje je doneo, već i svih drugih političkih i istorijskih okolnosti i dogadaja koji su pratili njegov rad. Prepuštam struci da u budućem vremenu takva istraživanja i proučavanja sprovede i odgovori na pitanje koliki su stvarni dometi Tribunala u ostvarivanju pravde.

    20
    1. Dusan Bratic каже:

      Dobro, poštovani kolega Todoroviću.

      60