четвртак, 15. септембар, 2016

Novi prilozi srpskoj policijskoj misli 2

Pre par dana primim odluku Višeg suda iz jednog grada u Srbiji, kojim ukida rešenje Osnovnog suda da se tužba smatra povučenom, jer se uredno pozvani tužilac nije pojavio na ročištu.
Naime, u prvostepenom postupku je sud utvrdio da je Pošta Srbije tužiocu uredno dostavila poziv za ročište tako što je pismonoša dva puta nosio pismo sa pozivom tužiocu, pa kako ga nije našao, ostavio mu obaveštenje da pismeno podigne u pošti (sve u smislu čl. 32. Zakona o poštanskim uslugama i ostalim podzakonskim aktima koje donosi Vlada i Agencija), a kako to ovaj nije učinio ni u propisanom roku, pošiljku sa pozivom Pošta je vratila pošiljaocu – sudu (čl. 35. Zakona o poštanskim uslugama).

Međutim, drugostepeni sud smatra da to nije uredna dostava. Po mišljenju tog Višeg suda (sad citiram po sećanju), poštar je morao da poziv, u smislu odnosnih članova ZPP, „pribije na vrata“ stana tužioca, da bi se dostava mogla smatrati urednom.

Prvo, ove norme se odnose na dostavljanje preko sudskog dostavljača, dakle, neprimenljive su na dostavljanje preko Pošte, za šta, pak, postoji navedeni lex specialis, koji Viši sud ne pominje kao da ne postoji.
Drugo, a što proizlazi iz prvoga, naš sud ne poznaje zakon, ali mu to ne škodi. Kako li se to kaže na latinskom?

I treće, da je poštar postupio onako kako to zamišlja Viši sud, zasigurno bi dobio otkaz. Dobro, možda ne u Hitlerovoj Nemačkoj, ali u svakoj uređenoj i normalnoj zemlji koja svojim ustavom garantuje tajnost pisama – bi.
Zamislite poštara koji otvara vaša pisma, pa kad vidi da je po sredi sudski poziv, uzima čekić i eksere i „pribija“ vam ga. Na vrata. Jer, ako nije poziv, već neko od pismena koje mora da dostavi po pravilima o ličnom dostavljanju (tužba, presuda…), on će morati da postupi drugačije (čekamo mišljenje Višeg suda i o tom pitanju), a kako da zna da li je po sredi običan poziv ili rešenje na koje stranka ima pravo posebne žalbe, ako ne otvori koverat i protumači sadržinu pošiljke?

postar-1

Iz svega ovoga proizlazi jedan važan zaključak: dostavljanje „sudskih“ pismena preko pošte nije moguće u smislu ZPP, bar ne bez saradnje primaoca. Ukoliko se lice kome je pismeno upućeno uzjoguni, pa ne otvara vrata poštaru, niti ide da podigne poštu, pismeno se ne može, prema mišljenju ovog dičnog Višeg suda, smatrati uručenim/dostavljenim.

Pošto važenje jednog zakona ne može da zavisi od dobre volje subjekata prava, tu odredbu ZPP (dostavljanje preko pošte) treba pod hitno ukinuti. Pravda za tekliće i golubove – pismonoše!

Sledeći Članak > Ološi Vs "Koorporativci"
Prethodni Članak > Izjašnjenje Predsednika Višeg suda u Beogradu na pritužbu sudije Aleksandra Trešnjeva
NAPOMENA: Svaki komentar će biti proveren pre objavljivanja. Administratori sajta imaju pravo da ne objave komentar ukoliko smatraju da je uvredljiv ili nije prikladan za ovaj sajt.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

10 KOMENTARA

  1. Ceda Kokanovic каже:

    Dostavljanje je rak rana sudskog, i drugih postupaka. Tu mora da se uradi temeljna reforma, nema druge...

    41
    1. Adv. Slaven Kovačević каже:

      Ma znaju oni to, zato ništa i ne rade po tom pitanju. Ako bi to sredili (krajnje jednostavna stvar) ne bi imali iza čega da se kriju.

      30
    2. Adv. Slaven Kovačević каже:

      ... sa druge strane, dostavljanje po zakonu o izvršenju.... brrr!

      40
  2. Adv. Slaven Kovačević каже:

    Slučajno večeras ugledah premijera kako se hvasta na državnoj televiziji neviđenim uspesima i silnim suficitom u budžetu. Nisam mogao da ga gledam duže od par sekundi, smučilo mi se.
    Jadna je ova zemlja.

    Ima li još ko da ne može da naplati potraživanja od sudova ili policije, čak ni prinudno, jer SPN NBS kaže da "nema para" i nalozi stoje?

    30
    1. Predrag P. Vasovic,advokat каже:

      Kolega Kovacevicu, gledao sam ga sedam - osam sekundi, ne duze ....
      Smatram da je i to suvise...tj.da je dobio previse paznje ! Mucnina koju sam osetio, drzi me jos uvek...

      20
  3. adv pavlovic каже:

    Isto to i jos gore u Nisu
    obavesten sam da je javni izvrsitelj izvrsio isticanje na oglasnoj tabli suda
    odlazim u sud u nisu i konstatujem da je takozvana oglasna tabla u stvari kutija u poslednjoj kancelariji na poslednjem spratu suda kojom upravlja jedna radnica suda
    predmeti stoje uvezani gumicama po datumima zajedno i nigde nisu javno istaknuti
    na moj zahtev da mi se omoguci da slikam predlog za izvrsenje da bi ulozio prigovor obavesten sam da ne da ne mogu da ga slikam vec da ne mogu ni da ga vidim vec da samo mogu da znam datum kada je pismeno istaknuto
    e i ovakvo isticanje na oglasnoj tabli proizvodi pravno dejstvo
    koliko je ljudi osteceno na ovaj nacin sam bog zna
    a da li ce nesto da se promeni naravno da nece
    ovo je sve gore i gore

    30
    1. Adv. Slaven Kovačević каже:

      Pa ne mislite valjda da bi advokatura tu nešto trebalo da učini?

      00
    2. adv. Milosavljevic каже:

      Potvrđujem ovo što je rekao kolega.
      Žalosno.
      Što se tiče dostavljanja, to je zaista jedan od posebnih problema koji treba rešiti a sa kojima se susrećemo vrlo često.
      Meni je teško da objasnim, a strankama neshvatljivo, da, posle dva neuspešna dostavljanja u izvršnom postupku, podnesak ide na oglasnu tablu. Koju, kako je napisao kolega, fizički ne možeš pronaći u osn. sudu u Nišu.

      A što se tiče teksta i tumačenja suda oko dostave preko pošte. No comment.

      10
  4. Adv. Slaven Kovačević каже:

    I dok se advokatura prebrojava, čini se na isti način kao i do sada, advokati koji žive od svoje prakse se svakodnevno susreću sa ovime.
    Nekad im ovakve stvari jednostavno idu na ruku, često sami advokati agraviraju i zloupotrebljavaju nedostatke u radu pravosudnih organa i organela, ali dalekosežno posmatrano, od rđavih procesnih normi, naročito od onih koji se tiču čisto tehničkih stvari kao što su dostavljanje i pozivanje, vođenje zapisnika ili kopiranje spisa - niko nema koristi.
    Ambijent u kome živimo i radimo radikalno se menja, i to sve brže poslednjih godina, što još više ističe ogromno zaostajanje srpskog pravosudnog mastodonta za savremenim tehnološkim rešenjima koja su sveprisutna.
    Skoro su tu, na primer, u upotrebu vratili taksene marke, izum šesnaestog veka, od koga su početkom ovog veka odustali i Mijanmar i Sirija. Sad pisarke kukaju kako im je to stvorilo užasno mnogo dodatnog posla, uz onaj koji ni do sada nisu stizale da (valjano) obave. Nikako mi nije jasno zašto ne mogu da platim direktno sudu kopiju zapisnika, nego moram da to radim preko pošte ili banke. Zar zaista neko veruje da će sudije da pokradu pare od taksi, pa ih sprečavaju tako što sve uplate idu "preko računa"?
    Prosto se ustručavam da tražim da u sudove uvedu post-terminale koji postoje u svakom američkom sudu i (gotovo) svakoj srpskom hamburgeraju, ili ne daj Bože da svakome od nas (advokata) otvore po nalog na Libri zaštićen passwordom, pa da možemo sami da uradimo download svakog spisa iz predmeta, a da nam to zadovoljstvo naplaćuju iz naših pre-paid računa, čime bi se povećala i bezbednost, jer je veoma teško prilikom razgledanja spisa iščupati dostavnicu iz predmeta, ako predmet razgledaš preko interneta, na primer. Kažem, ustručavam se da tako nešto i pomenem, da ne bi pomislili kako sam nenormalan. Jer, u 21. veku njihov svet se kreće brzinom volovske zaprege.

    Još od svojih pripravničkih dana zagovaram ideju da Srbija dobije jedan jedinstveni zakon o postupanju pred sudovima, kojim bi na identičan način bila uređena upravo ova, tehnička pravila, koja bi važila pred svim sudovima i državnim organima, bez obzira na vrstu postupka. Ne postoji nikakvo racionalno objašnjenje zašto svedoke u parnici treba drugojačije pozivati, zaklinjati ili saslušavati, nego u upravnom postupku/sporu, izvršenju ili krivici. Zašto je stepen srodstva privilegovanih svedoka različit za različite postupke? Zašto u privrednom sporu sudija može da pozove punomoćnike stranaka telefonom ili SMS-om, a u sudu opšte nadležnosti ne može? Da li poštar treba da poziv za glavni pretres nosi u posebnoj torbi, a ne zajedno sa pozivom za glavnu raspravu?

    Ne verujem da će se nešto po ovom pitanju uskoro promeniti, a ne vidim i da ja tu nešto posebno mogu da doprinesem. Sem, možda, ako se kandidujem u organe komore, najbolje tako što ću da se priklonim jednoj od nekoliko opcija (ili još bolje, da napravim neku svoju), ali se bojim da bih, eventualno osvojivši "vlast", potpuno zaboravio zašto sam je na prvom mestu osvajao...

    60
  5. Adv. Slaven Kovačević каже:

    Kad otvorim ovu internet-stranicu, uz desnu ivicu ekrana pojavi se spisak popularnih tekstova objavljenih na ovom blogu, a među njima i "Dosta mi je člana 101 stav 5 ZPP-a" kolege adv. Žarka Prodanovića.

    Danas baš razmišljam o tome i zaključujem kako smo zapravo mi, advokati, tom normom privilegovani u odnosu na ostale smrtnike, za koje važi neoboriva zakonska pretpostavka da im je imanentna, neotklonjiva mana da u podnescima sudu umeju da pogreše, lupetaju, mlate praznu slamu i brljave, pa im je, kao maloumnicima i priglupoj deci, sve to unapred oprošteno, odnosno, zakonodavac im daje drugu šansu - da podnesak u roku isprave i pokušaju ponovo, pa bože pomozi!

    Na takvo razmišljanje naveo me je jedan predmet u kome se pojavljujem kao punomoćnik tuženog, a u kome je tužilja sudija jednog suda posebne nadležnosti (a nije upravni). Elem, toj sudiji je kao neukoj stranci prvostepeni (osnovni) sud vratio podnesak sa tužbenim zahtevom na "doradu", jer u prvoj verziji nije navela ni ko je tuženi, ni koji iznos novčanog potraživanja traži i zašto, kao ni još neke tamo sitnice za koje zakonodavac iz nekog neobjašnjivog razloga veruje da svaka tužba mora da sadrži.

    Sa žalbom je stvar bila još veselija. Naime, budući da prvostepeni sud nije uslišio njojzin vapaj za pravdom (iz ispravljene i dopunjene tužbe), jer su svi dokazi, uključujući i osnovno i dopunsko veštačenje govorili da tužbeni zahtev treba odbiti, ona je u zakonskom roku sastavila i sudu predala jedan poduži rad u kome je institutu žalbe prišla na prilično inovativan način: umesto da se povinuje oveštalim običajima, pa da navodi gde je to prvostepeni sud pogrešio pri utvrđivanju činjenica i/ili primeni odredaba postupka i materijalnog prava, ona je jednostavno ponovila sve svoje tvrdnje iz prethodnog postupka i za njih ponudila nove dokaze: uvid u spise predmeta! (da, baš tako piše u žalbi) Na kraju je uz tu žalbu priložila i list iscepan iz nekih dnevnih novina (Kurir ili Informer) sa člankom na otprilike četvrt strane u kome neimenovani novinar sa naučnom preciznošću i metodologijom dokazuje da je moj vlastodavac samo jedan običan derikoža koji - zamislite to - traži pare za robu i usluge koje prodaje. Mogu vam reći da sam osetio veliku ogorčenost što mi sud nije, uz primerak žalbe, dostavio i fotokopiju tog vrednog štiva, već sam se sa tim biserima pravničke i žurnalističke misli mogao da upoznam tek danas, razgledajući spise predmeta pred skorašnje ročište.

    Naravno da je ovakvu žalbu drugostepeni sud morao da usvoji i napadnutu presudu ukine zato što su joj (presudi) razlozi nerazumljivi; pa ko normalan može da razume da je sud tu finu ženu odbio, kad svi znamo ko je i čija je rođaka.

    Ne bih voleo da sam u koži sudije koja mora ponovo da sudi u prvom stepenu. Iako to nije eksplicitno rečeno, jasno je šta se od nje drugostepenom odlukom očekuje.

    10