уторак, 17. октобар, 2017

Nikako do penzije

Premda bi iz „gornjeg“ naslova prosečan čitalac ovih mojih pravosudnih lamenata mogao preuranjeno da zaključi kako ću se danas baviti poreskim rešenjima koja su nedavno poslenici državne kase, iznenada probuđeni iz četvorogodišnje kome bili počeli da šalju advokatima (na osnovu famozne uredbe), pa su isto tako namah u tom fiskalnom pregnuću i zastali, ne, neću o tome.

Moje pero biće upereno na drugu stranu, ne zato što porezi & doprinosi ne zaslužuju da se njima čovek bavi, naprotiv, već zato što se
A) u tu materiju veoma slabo razumem i
B) ovo će, po svoj prilici, da završi u rubrici „lični stav“ koji podrazumeva lični ugao gledanja i lično iskustvo, dakle moje razloge koji ne moraju nužno da se podudaraju sa stavovima ostalih.

Elem,
Kad god pomislim da koliko sutra mogu da se penzionišem, jer sam po srpskim sudovima sve video, uvek se pojavi neka mlada, naočita i sposobna sudija koja me potpuno razuveri.

Tako sam danas u jednom provincijskom sudu doživeo da sudija novčano kažnjava tužioca zato što neće da dostavi dokaze u korist tuženog.
Naime, u toj parnici pun.tuženog je predložio da sud naloži tužiocu da preda neke isprave koje su po svojoj prirodi zajedničke za obe stranke i za koje tvrdi da se nalaze kod tužioca.
Zvuči kao nešto iz ZPP-a? Da, dok se čovek ne udubi u „sitnice“.

Prvo, ni tuženi, a ni sud koji je u tom cirkusu podržao zahtev tuženog, nije precizno i potpuno naveo koje su to isprave, koliko ih je, nije ih označio ni po datumu, ni po delovodnom broju (to bi onda možda i bilo po ZPP-u), već ih je veoma široko obuhvatio definicijom „svi zapisnici o kontroli“.

Tu se stvari komplikuju: to u principu jesu isprave zajedničke za obe stranke, ali se one uvek sačinjavaju u dva primerka: jedan za tužioca i jedan za tuženog.
Punomoćnik tuženog se uopšte nije mučio da objašnjava zašto u dokaznom postupku nije priložio tuženikove primerke tih zapisnika (čl. 240. ZPP), zašto ih traži od tužioca, kako to da ih tuženi nema, da li zato što kontrole uopšte nisu vršene ili zato što je tuženi te zapisnike u besu posle kontrole izgužvao, iscepa i bacio, ili ih je jednostavno izgubio.

Zanimljivo, ni sud ga to nije pitao.
Takođe, tuženi nije uopšte naveo koju činjenicu želi da dokaže čitanjem tih misterioznih zapisnika: da li činjenicu da je kontrola bilo ili da ih nije bilo; da li da je tuženi uspešno „prošao“ kontrolu ili da nije.

Stoga nije ni imao potrebu da objašnjava od kakvog je značaja to što bi iz rečenih zapisnika saznali za celokupno činjenično stanje (koje se btw tiče nečega sasvim drugog), a ni sud ga nije mnogo gnjavio oko tih detalja.

Postupajući u svojstvu pun.tužioca usprotivio sam se celom tom cirkusu (u reči na ročištu i podnescima) i svom vlastodavcu savetovao da tražene „sve zapisnike“ ne dostavlja; ne zato što bi u tim zapisnicima bilo nečega što bi ugrozilo parnični položaj tužioca, već zato što se jednostavno grozim takvog siledžijskog, neuravnoteženog, nepravednog postupanja suda.

Uostalom, ukoliko protivna stranka u postupku ne dostavi zajedničku ispravu (jednina iliti singular kako lepo piše u čl. 241. ZPP, dakle teško da se odnosi na isprave koje su od početka sačinjene u više ravnopravnih primeraka za obe stranke) koja se nalazi kod nje, ili neuverljivo ospori da drži tu ispravu, sud će da ceni tu činjenicu pri odlučivanju, a mene je živo zanimalo šta će sud da nađe da je kod tih zapisnika u vezi celog slučaja.

Međutim, sudija danas donese rešenje o kažnjavanju tužioca (prethodno konstatujući da mu nije bio uredno dostavljen nalog da preda tražene zapisnike; interesantan detalj je da je sud te naloge slao DIREKTNO tužiocu, a ne preko mene, njegovog punomoćnika, jer je sudija htela da me „preskoči“ u nadi da će tužilac da se uplaši sudskog autoriteta i postupi mimo mene – treba li reći da sam i to isticao?), dakle kazni tužioca na osnovu čl. 243. ZPP.

Da podsetim, ta norma glasi ovako: „Суд може да казни новчаном казном од… до…“ fizičko, odgovorno i pravno lice „ако није поступило по решењу суда из члана 242. ст. 2. и 3. овог закона.“

Ček, ček, a šta piše u tom članu 242?
Piše ovо:

„Суд може да нареди трећем лицу да поднесе исправу само ако је оно у складу са законом дужно да је покаже или поднесе или ако је реч о исправи која је по својој садржини заједничка за то лице и странку која се позива на исправу.

Ако треће лице оспорава своју дужност да поднесе исправу која се код њега налази, суд ће решењем да одлучи да ли је треће лице дужно да поднесе исправу.

Ако треће лице не признаје да се исправа налази код њега, суд може ради утврђивања ове чињенице да изводи доказе. Правноснажно решење о дужности трећег лица да поднесе исправу, може да се изврши у складу са законом који уређује извршење и обезбеђење.

Треће лице има право на накнаду трошкова које је имало у вези са подношењем исправа. Одредбе члана 258. овог закона сходно се примењују и у овом случају.“

Hahahahahahaha, tako je tužilac od sumnjivog postao „treće lice“!

Kažem ja to posle ročišta sudiji, ne mogavši da sakrijem smešak, ali onda vidim da je ona mrtva ozbiljna, a izrečena kazna usmerena zapravo na disciplinovanje punomoćnika tužioca (mene), a ne same stranke. Jer, šta će prvo da pomisli moj vlastodavac kad mu stigne rešenje o kažnjavanju (opet direktno, a ne preko mene): da je pogrešio sud ili je pogrešio njegov advokat?

Pa čak i da je tužilac stopostotno uveren da sam postupio ispravno, postoji izvesna verovatnoća da i takvo očigledno protivzakonito rešenje opstane (kad su i mnogo gora i nenormalnija), a po definiciji koju je u svom udžbeniku odavno dao prof. Poznić, „stranke nisu zainteresovane za zakonit, već samo za povoljan ishod parnice“. Ako se izabrani advokat pokaže kao makar i posredan razlog što stranka gubi ili biva kažnjavana, još ako na to ukazuje sud koji treba da odluči…

Mislite li da je časna sudija imala nešto drugo na pameti?

Jedan drugi primer desio se nedavno u jednom drugom, ništa manje provincijskom sudu. Naime, lani, kad je ono trebalo da se izvršni poverioci do 1. juna izjasni da li žele da u postupcima izvršenja koji su započeli pre početka rada izvršitelja, a još uvek su u toku, nastave da postupaju sudovi ili izvršitelji (i koji), a sve pod pretnjom obustavljanja izvršenja, jedan advokat je zaboravio to da uradi i…

Sud dakle obustavi izvršenje, advokat u ime vlastodavca podnosi nov predlog za izvršenje radi naplate nenaplaćenog dela potraživanja na ime preostalog dela glavnog duga (jer je jedan deo tokom tog maratonskog izvršenja ipak naplaćen), traži na taj iznos i pripadajuću kamatu (od dana obustavljanja izvršenja) i troškove tog, novog izvršnog postupka.

Sud donosi rešenje kojim dozvoljava izvršenje na ime glavnog duga, ali odbija zahtev u pogledu kamate (iako je ona izričito određena u izvršnoj ispravi) i troškova postupka, jer smatra da poverioca (a zapravo njegovog punomoćnika, pomenutog advokata) treba sankcionisati (da, da, baš su tu reč upotrebili: „sankcija“) zato što nije lepo, kao i svi ostali građani pokorni na vreme sagao glavu pred srpskim bogom Balom, bogom administracije i nije zaključno sa 01.06.2016. godine iskoristio svoje PRAVO da označi ko će da nastavi da vodi u nedogled taj, pre 5 godina započet izvršni postupak (!), „već je na taj način doveo u neravnopravan položaj druge poverioce koji su postupili u skladu sa Zakonom i blagovremeno opredelili koji organ će da nastavi započeti izvršni postupak“.

Ovde se rečima „druge poverioce“ misli na druge poverioce uopšte, iz drugih izvršnih postupaka širom naše lepe domovine, pošto u ovom konkretnom postoji samo jedan poverilac, očigledno antidržavno nastrojen.

I kaže taj sud da je onda primenom „načela savesnosti i poštenja“ bez navođenja ikakvih, očigledno suvišnih brojeva članova zakona i zakona samih, odlučio da kazni tog poverioca tako što će da ga uskrati za kamatu i troškove. Pa nek’ on vidi šta će da radi sa svojim nemarnim advokatom.

Šta mislite, da li da se poverilac obrati nadaleko čuvenom Ustavnom sudu (pošto je u pitanju drugostepena, pravnosnažna odluka)?

I da zaključim današnju tiradu: ovo nisu pojedinačni, usamljeni slučajevi.

Advokati su sve više i više izloženi sve manje i manje prikrivenom šikaniranju, maltretiranju, ucenama i pritiscima od strane jednog dobrog dela sudija (naravno ne svih!) koji su se na taj način spremno uključili u trend „disciplinovanja“ advokature koji se sprovodi široko, i institucionalnim i ovde opisanim merama. Ja činim šta mi je u moći da se tome suprotstavim, a vi?

Sledeći Članak > Одговор на информацију о затеченом стању у АКБ
Prethodni Članak > ОБАВЕШТЕЊЕ О ТУЖБИ ПОДНЕТОЈ ПРОТИВ АКС
NAPOMENA: Svaki komentar će biti proveren pre objavljivanja. Administratori sajta imaju pravo da ne objave komentar ukoliko smatraju da je uvredljiv ili nije prikladan za ovaj sajt.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

5 KOMENTARA

  1. adv.Vera Djurović Bojović каже:

    Ovo sam juče čula od jednog uglednog starog beogradskog advokata, da je jedno istraživanje pod rukovodstvom poznatog i takodje starog profesora Pravnog fakulteta u Beogradu, kojeg neću imenovati, svi ga znate ( gradjanska materija), dobio informaciju da su srpske sudije dobile ocenu 0 (nula).

    50
    1. adv.Vera Djurović Bojović каже:

      Ispravka (malo mi je rečenica nikakva): Jedno istraživanje ...pokazalo da su srpske sudije dobile ocenu 0 ( nula) za znanje.

      40
  2. Slaven Kovačević каже:

    Danas primim dopis od postupajućeg izvršnog sudije u predmetu izvršenja privremene mere usvojene u jednoj parnici.

    Ostavio mi čovek rok od pet dana da ga obavestim da li je prinudno izvršenje sprovedeno.

    10
    1. Adv. Slaven Kovačević каже:

      Treba li da kažem da nisam izvršitelj, već punomoćnik tužioca/poverioca?

      10
  3. Beba Vujošević каже:

    Sa velikim interesovanjem sam pročitala Vaš tekst, i mogu da zaključim - PROŠLI STE ODLIČNO!!!!

    Jedna sudija, takođe iz jednog suda u gradu blizu Beograda, zbog mojih podnesaka i žalbi višem sudu na njene odluke - podnela je protiv mene
    KRIVIČNU PRIJAVU ZA OMETANJE PRAVDE iz čl. 336b, stav 2, u vezi st. KZ!!!!

    Osnovno javno tužilaštvo već dve godine "cedi suvu drenovinu" i, iako jadna sudija nije podnela ama baš nikakav dokaz za svoje tvrdnje, jer ih zapravo i nema. "Igranka" za Beograđanku se nastavlja, štiti se protivpravna situacija u kojoj nezakoniti držaoci, uzurpatori moje imovine, mirno, i dalje koriste tu imovinu, a ja se povlačim po tužilaštvu, za potpuno besmislenu krivičnu prijavu koju je trebalo odmah odbaciti.

    Da li je to na sceni Staljinistički sitem????

    Kako se sa tim izboriti, kada niko, ama baš niko, a naročito Visoki savet sudstva ne reaguje na takve pojave, ne izriče čak ni opomenu sudiji, već Vam pošalje sasvim sterilni i beskrvni dopis da se odbacuje Vaša disciplinska prijava.

    Jednom sudija, uvek sudija!

    Tome treba da se suprotstave i advokati. Ništa ne vredi njihovo angažovanje, ako je sudija korumpirana, neznalica, neuka, pristrasna....

    30