петак, 11. март, 2016

NAGODBA KAO DOKAZ

Nedavno je na ’’Blogu sudije Majića’’ objavljena diskusija sudija Mr. Aleksandra Trešnjeva i Dr. Miodraga Majića o tome da li se presuda na osnovu priznanja krivičnog dela može koristiti kao dokaz u drugom krivičnom postupku. Odluka dvojice poznatih sudija da započnu ovakav vid javnog debatovanja o krivično-pravnim temama izvesno zavredjuje podršku. Pridružujući se debati, cilj ovoga teksta je da doprinese njenom širenju i medju advokatima.

Sporazum o priznanju krivičnog dela je zakonom uredjena nagodba izmedju okrivljenog i javnog tužioca, što proizilazi iz odredbi člana 314 Zakonika o krivičnom postupku, koji propisuje sadržinu tog sporazuma.  Ratio legis ovog pravnog institut jeste da ovlašćeni organ države, javni tužilac, i okrivljeni, gradjanin protiv koga se vodi krivični postupak, do izjašnjavanja optuženog o krivici pred sudom, razreše sporno pitanje o postojanju krivičnog dela, krivici i krivičnoj sankciji, uz minimalno učešće sudske vlasti,  dakle brže, efikasnije i celishodnije nego što bi se to pitanje rešilo sudjenjem.

Naše krivično-procesno zakonodavstvo, zaista, ne propisuje prepreke da javni tužilac sudu ponudi presudu donetu na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela, pa i zapisnik sačinjen u postupku donošenja takve presude ili sam sporazum, kao dokaze u drugom krivičnom postupku. Takvi se dokazi ne mogu izdvajati iz spisa kao nezakoniti, jer oni nisu nezakoniti u smislu člana 16 stav 1 ZKP. Ali, to nikako ne znači da su ta dokumenta zaista dokazi, odnosno izvori saznanja upravo o obeležjima krivičnog dela za koje sud sudi u drugom postupku (ili o drugim činjenicama koje se dokazuju u drugom postupku) i da se kao takvi mogu koristiti u drugom krivičnom postupku.

hands-shaking

Tradicija nagodbe

Nagodbe učinilaca krivičnih dela sa državom, odnosno njenim organima otkrivanja i gonjenja učinilaca krivičnih dela, imaju kod nas dugu tradiciju. One su uredjene zakonom od skora, a od skora je i odlučvanje o njihovoj prihvatljivosti zakonom povereno sudskoj vlasti. Inače, nagodbe su kod nas praksa izvršne vlasti decenijama, s tim što su bile nelegalne, tajne i neformalne. Dešavalo se neretko da lice za koje je poznato da ima ’’bogato znanje i iskustvo’’ u policiji dobije ponudu privilegovanog položaj u pogledu ’’ovoga’’ za šta je ’’palo’’, ako nešto drugo ’’pevne’’. To što ovaj ’’pevne’’ je korišćeno. Korišćeno je uvek protiv drugih lica, naravno. Korišćeno je najmanje kao tzv. operativno saznanje, a često i kao samo svedočenje (pod zakletvom). Pored ’’pevačkih’’, korišćene su i razne druge usluge lica sa kojima su pravljene ovakve neformalne, nelegalne i tajne nagodbe, u zemlji i inostranstvu. Opet, protiv drugih, za koje su službe izvršne vlasti nalazile da su neprijatelji ’’države i naroda’’. I ’’pevači’’ su imali svoj interes. U rol-ormanima službi, koje su znale da drže reč, stajali su njihovi predmeti dok ih i Bog ne zaboravi.

Nakon decenijskih i raznovrsnih korišćenja onih nelegalnih, tajnih i neformalnih nagobi, nakon što su nagodbe učinilaca krivičnih dela i države  uredjene zakonom, a odlučivanje o njihovoj prihvatljivosti povereno sudskoj vlasti, teško je prihvatiti da sada mogu postojati ograničenja za njihovo korišćenje.

Suština debate

No, ostavimo tradiciju raznovrsnog korišćenja nelegalnih, vaninstitucionalnih nagodbi države sa učiniocima krivičnih dela i teškoće u napuštanju uvreženih shvatanja o mogućnostima njihovog korišćenja. Vratimo se ovoj debati, koja zapravo i nema nikakve veze sa tradicijom, jer se svodi na tumačenje novog  pozitivnog procesnog zakona, koji nema dugu tradiciju primene.

Suština debate (i dileme) je u pitanju: Da li presuda na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela može biti izvor saznanja, odnosno dokaz o činjenicama koje čine obeležje krivičnog dela o kome se sudi u drugom krivičnom postupku?

Presuda na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela može biti dokaz, samo ako je izvor saznanja o činjenicama koje su predmet dokazivanja (član 83 ZKP), medju kojima su najvažnije činjenice koje čine obeležja krivičnog dela o kome se sudi u drugom postupku, i zato je to suština dileme o kojoj diskutujemo. Dokazivanje drugih činjenica koje mogu biti predmet dokazivanja prema članu 83 ZKP, iako važno, nije suština postavljene dileme.

Teleološki pristup

Cilj uvodjenja sporazuma o priznanju krivičnog dela u naš sistem krivičnog i krivično-procesnog prava svakako nije bio – u dokazivanju. Nema spora o tome da je cilj uvodjenja ovog instituta u naš pravni poredak (kao i u druge) upravo rešavanje spornog pitanja o postojanju odredjenog krivičnog dela i krivici odredjenog lica za to krivično delo – bez dokazivanja, što omogućava uštedu budžeta i drugih državnih resursa s tim u vezi.

Dakle, upravo da bi se izbeglo dokazivanje uvodi se institut sporazuma, nagodbe države sa učiniocem krivičnog dela, kojim okrivljeni priznaje krivično delo. Ako je cilj uvodjena jednog pravnog instituta da se izbegne dokazivanje krivičnog dela, pojedinačni pravni akt koji proizilazi iz tog instituta (presuda na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela) ne može imati dokaznu svrhu, odnosno ne može biti dokaz o tom krivičnom delu, odnosno njegovim obeležjima, pa se kao dokaz ne može koristiti niti u drugom krivičnom postupku u kome se sudi za krivično delo iz istog krivično-pravnog dogadjaja.

Nagodba kao isprava

S obzirom na zakonske odredbe o dokazivanju u važećem ZKP, presuda na osnovu priznanja krivičnog dela može biti dokaz, ako je, po svojoj procesno-pravnoj prirodi: 1) isprava (iz člana 138 stav 2 ili stav 4 ZKP)  ili 2) iskaz lica (okrivljenog ili svedoka).

Sud u postupku  donošenja presude na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela uopšte ne utvrdjuje činjenice navedene u opisu krivičnog dela koje je priznao okrivljeni. Zato, presuda, doneta na osnovu sporazuma, jeste isprava iz člana 138 stav 2 ZKP, odnosno javna isprava, ali samo o činjenicama koje je utvrdio sud donoseći tu presudu ili koje su nastale u donošenju presude, a to su: da je okrivljeni u sporazumu sa tužiocem priznao krivično delo, da je sud prihvatio taj sporazum, da je okrivljeni oglašen krivim i da mu je izrečena sankcija. Ali, ne i o postojanju obeležja priznatog krivičnog dela! Činjenični opis priznatog krivičnog dela u presudi donetoj na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela, šta više, i ne potiče od suda, koji je izdao ispravu (odnosno doneo presudu) o prihvatanju sporazuma o priznanju krivičnog dela, već iz tog sporazuma koji su zaključili javni tužilac i okrivljeni .

Prema tome, presuda na osnovu sporazuma nije isprava iz člana 138 stav 2 ZKP o  činjenicama koje čine obeležja priznatog krivičnog dela, zato što sud uopšte nije utvrdjivao niti utvrdio te činjenice, pa se kao takav dokaz (javna isprava) o tim činjenicama ne može koristiti niti u drugom krivičnom postupku, gde se iste činjenice dokazuju kao obeležja krivičnog dela drugog učinioca.

Presuda na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela nije isprava iz člana 138 stav 4 ZKP (ostale isprave), o čemu ne može biti spora. (Presuda mora biti javna isprava, zato što je presuda.) U sledu toga, možda se može braniti stav da je sam sporazum o priznanju krivičnog dela  isprava iz člana 138 stav 4 ZKP, pa treba razmotriti mogućnost da se sam sporazum koristi kao dokaz u drugom krivičnom postupku.

Ako je sporazum o priznanju krivičnog dela, kao i bilo koji drugi ugovor, isprava iz člana 138 stav 4 ZKP, i kako se verodostojnost sadržaja ’’ostalih isprava’’ (kako jasno stoji u članu 138 stav 4 ZKP) utvrdjuje obavezno i izvodjenjem drugih dokaza i ocenjuje u skladu sa članom 16 stav 3 ZKP, sam sporazum se ne može koristiti kao dokaz ako nije moguće saslušanje ili ispitivanje lica koje ga je zaključilo. Odnosno, sporazum o priznanju krivičnog dela se može koristiti kao dokaz samo kada je moguće ispitivanje lica koje ga je zaključilo u svojstvu svedoka, o čemu će biti više reči niže.

Nagodba kao iskaz

Sam sporazum i presuda nisu iskaz lica koje priznaje izvršenje krivičnog dela. To su upravo nagodba, sporazum tužioca i okrivljenog, i sudska odluka o prihvatanju sporazuma, krivici i sankciji, doneta samo na osnovu predhodne nagodbe (a ne i  na osnovu utvrdjivanja činjenica od strane suda, odnosno da je krivično delo zaista i izvršeno).

Ali, čak i kada bi se moglo smatrati da je sporazum o priznanju krivičnog dela, zapravo, ’’iskaz’’ lica koje priznanjem krivičnog dela potvrdjuje činjenice koje predstavljaju obeležja tog dela, taj iskaz je neupotrebljiv kao dokaz u drugom, kontradiktornom postupku, jer nije dat u skladu sa pravilima o saslušanju optuženog, niti po pravilima o ispitivanju svedoka, koja su propisana zakonikom za taj drugi kontradiktorni postupak. Ako ništa drugo, ovaj ’’iskaz’’ nije dat na glavnom pretresu, već na ročištu, zatim nije dat u javnom postupku, već na ročištu sa koga je isključena javnost (po posebnoj odredbi zakona, upravo radi zaključenja sporazuma o priznanju krivičnog dela), i koje ročište je održano pred sudijom za predhodni postupak ili predsednikom veća, a ne pred sudskim većem (član 315 ZKP).

Teško bi se mogla braniti teza da je iskaz u kome okrviljeni izjavljuje pred sudom samo ono što je precizirano u članu 317 ZKP, odnosno: 1) da je ’’svesno i dobrovoljno priznao krivično delo’’, 2) da je svestan posledica sporazuma, i 3) da se odriče prava na žalbu protiv presude,  upravo onaj ’’iskaz saoptuženog’’ iz člana 406 stav 1 tačka 5) ZKP, koji bi se mogao koristiti u drugom krivičnom postupku, bez ponovnog saslušanja optuženog. Ako ništa drugo, ono zato što’’iskaz’’ saoptuženog iz nagodbe sa tužiocem (odnosno presude na osnovu te nagodbe) i iz zapisnika sa ročišta iz člana 315 stav 2 ZKP nije iskaz dat kroz dokaznu radnju saslušanja optuženog (po članu 398 i 399, i 85 i dr. istog zakonika), već kroz sasvim drugačiju procesnu aktivnost suda, a to je odlučivanje suda o sporazumu o priznanju krivičnog dela (član 315 i dr. istog zakonika).

Odlučivanje o sporazumu o priznanju krivičnog dela nije procesna aktivnost koja se može uporedjivati sa procesnim aktivnostima saslušanja osumnjičenog u istrazi ili optuženog na glavnom pretresu. Iz navedenih razloga se ni zapisnik sa ročišta na kome je sud odlučio o sporazumu o priznanju krivičnog dela, odnosno ’’iskaz’’ okrivljenog sa tog ročišta, ne bi mogao koristiti kao dokaz u drugom krivičnom postupku.

Iz navedenih razloga, takodje, nije moguća analogija sa pravilom iz člana 481 ZKP, koji propisuje da se prilikom ponvaljanja postupka osuđenom u odsustvu, pravnosnažno osudjeni saučesnik ne može saslušavati, niti se može suočiti sa okrivljenim, već se upoznavanje sa sadržinom iskaza osuđenog saučesnika vrši uvidom, iznošenjem njegove sadržine od strane predsednika veća ili čitanjem. Osudjeni saučesnik u slučaju iz člana 481 ZKP je predhodno saslušan po svim pravilima za saslušanje okrivljenog, dok saučesnik osudjen na osnovu nagodbe sa tužiocem uopšte nije saslušavan po tim pravilima prilikom odlučivanja o prihvatanju sporazuma o priznanju krivičnog dela.

Nagodba i istina

Zalaganje da se priznanje krivičnog dela može koristiti protiv saučesnika lica koje je priznalo krivično delo, i to kroz formu presude donete na osnovu sporazuma o priznanju, može biti konzistentno primenjeno jedino kada zakon propisuje obavezu suda da, uprkos priznanju i nagodbi stranaka u postupku, utvrdi postojanje krivičnog dela i krivičnu odgovornost onoga ko priznaje delo. Ako je  zakonodavac važećim procesnim zakonikom oslobodio sud te obaveze kada okrivljeni priznaje krivično delo u sporazumu sa tužiocem, odnosno radi svoje nagodbe sa tužiocem, nije dosledno da sud koristi sadržinu te nagodbe protiv eventualnih saučesnika lica koje se odlučilo za nagodbu. Ova nedoslednost isključuje mogućnost da je intencija zakonodavca bila da se kao istina koristi akt u čijem donošenju sud nije imao obavezu da utvrdi istinu.

Kada okrivljeni priznaje krivično delo u sporazumu sa tužiocem, odluka suda o daljem toku postupka, odnosno prihvatanje sporazuma, ne zavisi čak niti od postojanja osnovane sumnje u istinitost priznanja, kao u slučajevima iz člana 88 i 508 ZKP, kada okrviljeni priznaje krivično delo bez sporazuma (nagodbe) sa tužiocem. Čak i kada postoji kod sudije osnovana sumnja u istinitost priznanja koje okrivljeni vrši u sporazumu sa tužiocem, ta osnovana sumnja nije pravni osnov da sudija odbije sporazum – član 318 ZKP. Tako se ponovo dolazi do zaključka da se tužiočeva nagodba sa okrivljenim ne može koristiti kao dokaz protiv drugih lica, ni u najmanjoj meri, jer sud nije proverio istinitost priznanja u nagodbi.

Zalaganje da se presuda na osnovu priznanja krivičnog dela prihvati kao istina (u celini, ili samo delimično) o obeležjima priznatog dela, zapravo, predstavlja metodološki pristup ranijeg krivičnog postupka, po kome je sud uvek proveravao priznanje, a osudjivao na osnovu priznanja samo ako utvrdi da je ono istinito. Sada, kada sud ne proverava verodostojnost priznanja do uverenja na nivou izvesnosti (već samo u meri postojanja drugih dokaza koji nisu u suprotnosti sa priznanjem), ne može se na priznanje gledati kao na istinu utvrdjenu sudskom odlukom!

Na priznanje krivičnog dela se ne može gledati niti kao na istinu utvrdjenu nagodbom, odnosno sporazumom (slobodnom voljom) tužioca i okrivljenog, zato što zakon ne obavezuje učesnike tog sporazuma da njime istinito opišu  obeležja priznatog krivičnog dela. Tužilac u sporazumu navodi činjenice za koje on nalazi da postoji sumnja da su tačne, a okrivljeni nema obavezu da govori istinu potvrdjujući ih. Naprotiv, okrivljeni ima pravo da svoj interes ostvari u nagodbi i tako što će priznanjem potvrditi i činjenice koje nisu tačne, ako za uzvrat može da ostvari odustanak tužioca od gonjenja za druga krivična dela ili blažu kaznu i sl.  Iz ovog razloga niti sam sporazum, kao saglasnost volja tužioca i okrivljenog, nije dokaz (isprava) o obeležjima priznatog krivičnog dela, već samo o saglasnosti volja okrivljenog i javnog tužioca kako da se kompromisno razreši sporno pitanje o postojanju odredjenog krivičnog dela i krivice u konkretnom slučaju.

Na priznanje krivičnog dela u sporazumu sa tužiocem se može gledati samo kao na ostvarivanje, sa jedne strane, prava jednog gradjanina, a sa druge, zakonom propisanog ovlašćenja države da nagodbom reše sporno pitanje o postojanju krivičnog dela i krivične odgovornosti, celishodnije i ekonomičnije nego što bi ta pitanja bila rešena sudjenjem. Ostvarivanje toga prava okrivljenog i toga ovlašćenja javnog tužioca, kao organa države, ne sme imati uticaj na druge gradjane, a posebno ne na ostvarivanje prava drugih gradjana, a to su pravo na odbranu i pravo na pravično sudjenje.

Nagodba i svedočenje

Lice koje je priznalo krivično delo u sporazumu sa tužiocem, ne može ponovo biti ispitivano u svojstvu svedoka na predlog tužioca, odnosno u funkciji dokazivanja optužnice u drugom krivičnom postupku u kome se sudi drugom licu za isti krivično pravni dogadjaj. Do ovakvog zaključka dolazi se, čini se pouzdano, sistemskim tumačenjem,  zato što su se lice koje je priznalo krivično delo i tužilac, zaključivanjem sporazuma o priznanju krivičnog dela opredelili za primenu upravo tog pravnog instituta, a ne za sporazum o svedočenju, pa taj izbor ne mogu naknadno menjati u vezi istog krivično pravnog dogadjaja. U istom logičkom sledu, niti sud koji je prihvatio sporazum o priznanju krivičnog dela, ne bi mogao ex officio da odredi ispitivanje lica koje je priznalo krivično delo u svojstvu svedoka u drugom krivičnom postupku u kome se sudi o istom krivično pravnom dogadjaju. U ovim slučajevima sporazum o priznanju krivičnog dela ne bi mogao da se koristi kao isprava iz člana 138 stav 4 ZKP, jer kao dokaz te vrste ne bi mogao biti proveren ispitivanjem lica koje ga je zaključilo.

Ostaje mogućnost da se lice koje je osudjeno na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela ispita u svojstvu svedoka u drugom krivičnom postupku na predlog odbrane lica kome se za isti krivično pravni dogadjaj sudi u tom, drugom postupku. Saučesnik kome se sudi u drugom postupku nije učestvovao u zaključivanju sporazuma o priznanju krivičnog dela, koje je priznalo drugo lice, te sporazum i sva druga pravna akta s njim u vezi nemaju uticaj na njega. Sa druge strane, ne vidi se šta bi bio pravni osnov da se takav dokazni predlog odbrane u drugom krivičnom postupku odbije. Dakle, sporazum o priznanju krivičnog dela bi se mogao koristiti kao isprava iz člana 138 stav 4 ZKP samo ako bi odbrana lica kome se sudi u drugom krivičnom postupku predložila ispitivanje lica koje je sporazum zaključilo u svojstvu svedoka. Tek u toj situaciji sud bi mogao da ceni oba dokaza, i sporazum i svedočenje lica koje ga je zaključilo, u smislu člana 16 stav 3 ZKP. Ako, pak ovo poslednje nije moguće, nije moguće niti korišćenje samo sporazuma.

Zaključak

Presuda na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela, kao i zapisnik sa ročišta na kome je sud odlučio o prihvatanju sporazuma, ne mogu se koristiti kao dokazi u drugom krivičnom postupku u kome se sudi za isti krivično pravni dogadjaj.

Sporazum o priznanju krivičnog dela ne može se koristiti kao dokaz na predlog tužioca, odnosno za dokazivanje optužnog akta u drugom krivičnom postupku, niti kao dokaz koji bi sud izveo ex officio.

Sporazum o priznanju krivičnog dela mogao bi se koristiti u drugom krivičnom postupku jedinio ako bi odbrana lica kome se sudi u drugom postupku predložila ispitivanje lica koje je zaključilo sporazum u svojstvu svedoka.

Naravno da je veliko pitanje koliki i kakav praktični značaj može da ima ova poslednja mogućnost. Odgovor na to pitanje mora dati praksa, koja kod nas sporo i teško prihvata sasvim novu filozofiju adversijalnog, akuzatorskog sistema krivičnog postupka, sporo i teško (ne)napuštajući svoje inkvizitorske navike i inercije.

Sledeći Članak > I Božija volja može biti razlog za obustavu izgradnje stanova u Beogradu na vodi
Prethodni Članak > Ne želimo da budemo Đorđevićevi saučesnici
NAPOMENA: Svaki komentar će biti proveren pre objavljivanja. Administratori sajta imaju pravo da ne objave komentar ukoliko smatraju da je uvredljiv ili nije prikladan za ovaj sajt.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

6 KOMENTARA

  1. vladimir m.gajic каже:

    Bravo Jovice..... Imao sam u praksi na jednom velikom suđenju suočavanje sa tim problemom. ZKP je nedovoljno precizan, pa je ostavio sudu mogućnost da ovaj institut koristi protiv saokrivljenih. Ne vrede mnogo argumenti, kao što i često nema odgovora na pitanje, da li se može priznati tuđe krivično delo , odnosno da li se nečije priznanje u formi jedne nagodbe koju okrivljeni zaključuje sa tužiocem samo zbog blaže kazne može koristiti kao dokaz koji tereti ostale saokrivljene ? Sudovi zauzimaju stav da nijedno lice ne može imati dva svojstva u postupku, pa tako odbijaju predloge odbrane da se u dokaznom postupku kao svedoci saslušaju lica koja su iz statusa optuženog prešli u status osuđenog na osnovu Presude o priznanju krivice po osnovu sporazuma sa tužiocem. Tako je jedan od zagovornika tog tvrdog stava, sudija specijalnog suda , još dok je krivični postupak bio u toku i dok sudsko veće još uvek nije odlučilo o predlogu odbrane da se kao svedoci saslušaju osuđeni po osnovu sporazuma o priznanju krivice, u stručnom časopisu izneo svoj pravni stav kojim se protivi mogućnosti da jedno lice može imati dva svojstva u istom postupku. U završnoj reči ukazao sam mu, da je javno iznošenje tog stava u vezi pitanja koje je problematizovano u suđenju u kojem je on član sudskog veća, a pre nego što je sud zauzeo svoj stav o predlogu odbrane, to bio razlog da on bude zamenjen kao sudija tog sudskog veća, baš kao što je zbog javnog iznošenja stava pre odluke suda iz predmeta Šešelja pred Haškim Tribunalom odmah razrešen danski sudija. Naravno, to su primedbe koje se u našem sudu odbijaju kao od betonskog zida. Kada uporediš kako izgledaju presude na osnovu priznanja pred Tribunalom u Hagu, jasno se uočava ogromna i suštinska razlika. Tamo je okrivljeni saslušan pred sudom , a o njegovom saslušanju sačinjava se sudski zapisnik. Pred našim sudom, sud samo deklaratorno konstatuje postojanje Sporazuma o priznanju krivice između tužilaštva i okrivljenog i na osnovu toga donosi presudu. Radi se zapravo o klasičnom ugovoru između tužioca i okrivljenog u vezi sa krivičnom sankcijom čije se odrebe ne mogu odnositi na treća lica. Naravno, to je tako kada sud nije u stanju da prihvati ono što bi se moglo nazvati duhom postupka, a osnovna osobina važećeg ZKP-a treba da bude neutralnost suda. Naše krivično pravo naslonjeno je na staru sovjetsku pravnu školu i od tog mentaliteta se ne može pobeći. Tako se uči na fakultetu, a kroz sudsku praksu se stiče taj manir po kojem sud "mrzi" okrivljene i tu je da spašava optužnicu tužioca u svakoj prilici. Poznat je onaj odgovor koji je dao Staljin nekom zapadnom diplomati kada je ovaj konstatovao u vezi sa suđenjima 30tih godina 20 veka, kako pred sovjetskim sudovima okrivljenima nisu obezbeđena elementarna prava odbrane, a Staljin mu odgovorio, pa ja koliko znam, sve presude su donete na osnovu priznanja okrivljenih! Znači, sve je u redu.
    Da li ćemo se ikada izlečiti od te sovjetske pravne škole ? Ja nešto ne verujem. Ko to danas na fakultetu uči studente da kritički misle ? Koje to ime među profesorima mi danas imamo od kojeg možemo da očekujemo da će razviti kod mladih ljudi potrebu da kritički misle ? Koliko danas sudija sme da se oglasi javno i saopšti nešto što nije po očekivanoj volji vlasti ? Jedan ? Dvojica ? Koliko ima advokata koji su to u stanju ? Koliko nas koji pratimo ovaj Sajt govori i piše otvoreno ? Odgovor je uvek isti, bar za mene. Nema Građana, nema slobodnih građana, a bez slobodnih građana nema pravde, nema suda i nema advokature. Postoji samo država, kao aparat sile i prinude, država koja vedri i oblači i koja svima uređuje život. Naravno, advokat Jovica Todorović je svitac u tami.....

    90
    1. Adv. Jovica Dj. Todorović каже:

      Dragi Vladimire, hvala ti na ovom komentaru! Već sam pomislio da sam ponovo izabrao temu koja advokate ne zanima.

      Smatram da sudija, van postupka u kome sudi, ne treba da ocenjuje dokaze i zahteve, odnosno navode stranaka, vršeći njihovu identifikaciju. (Mada i u tome su mogući prihvatljivi izuzeci. To je etičko pitanje.) Ostalo, a posebno stručne javne rasprave i diskusije o načelnim pravnim pitanjima, je po mom dubokom uverenju upravo poželjno. Podržavam sudije Trešnjeva i Majića što javno debatuju o pitanju o kome imaju sasvim različita gledanja, jer smatram da je to upravo dobar način da u konstruktivnoj i javnoj razmeni argumenata, prevlada ono ispravno načelno gledište.

      U sledu ovoga, žao mi je što advokati ne uzimaju veće i ozbiljnije učešće u ovakvim debatama.

      Podsetio bih samo na jedno iskustvo. Celu prošlu deceniju je obeležilo neprimereno dugo trajanje pritvora u postupcima u kojima je postupao tužilac posebne nadležnosti. Praksa se promenila, i danas to nije tako. Kako je došlo do promene? Uticaj su imale svakako pojedine odluke sudova nadležnih za zaštitu osnovnih ljudskih prava i sloboda i promena procesnog zakonika. Ali, veliku zaslugu ima i javna i argumentoavana kritika potpuno nerazumne prakse u kojoj su gradjani u pritvoru provodili godine, bez stvarno postojećeg zakonskog osnova... Briljantne žalbe najboljih advokata su se, kako ti kažeš, u konkretnim postupcima odbijale ’’kao o betonski zid’’. Ali, objavljivanje u stručnoj, ali i opštoj javnosti istih argumenata, kao načelnih naravno, je po mom uverenju doprinelo i da se praksa promeni.

      Smatram, zato, da advokati treba da se pridruže načelnoj raspravi, i da svoje stavove javno izlože i zastupaju kao načelne, u svim važnim pitanjima sudske prakse. U tome moramo biti i uporni. Manjinskim mišljenjima je potrebno vreme da preovladaju. U sledu ovoga, ja smatram da je velika šteta što naš zakonik ne omogućava u svim pravnim stvarima u kojima sudi veće sudija (profesionalaca) objavljivanje izdvojenog mišljenja.

      I na kraju, da ne bude zabune: Nemam u aktuelnoj advokatskoj praksi predmet sa ovakvim problemom. Dakle, ovaj tekst nisam pisao kao deo odbrane nekog svog klijenta. Ako se advokatu može verovati na reč, molim da mi se veruje.

      50
  2. Адвокат Урош Тешмановић каже:

    Колега Јовице,

    Свака част за изузетну анализу и изнету аргументацију о можда тренутно и најактуелнијем питању у кривичноправној материји.

    Несрећа је што овакви текстови изазивају много мање пажње код колега, од оних који се тичу актуелних збивања у политици и друштву.

    То ваљда говори о времену у којем живимо и стању у којем се наша професија налази.

    30
    1. Adv. Jovica Dj. Todorović каже:

      Hvala, kolega Uroše, za pohvalu!

      Razumljivo je veće interesovanje advokata za opšte društvene teme. Svi problemi u segmentu pravne države i vladavine prava, (gde spada advokatura, po mom dubokom uverenju koje sam na ovom sajtu više puta zastupao), proizilaze iz opšteg društvenog i institucionalnog okvira, koji je u vrlo lošem stanju. Pitanje pretežno (ako ne i isključivo) procesno-pravne prirode koje sam ovde razmatrao se verovatno nebi ni postavilo da opšte društvene prilike nisu takve kakve su, a institucije u stanju u kome su. Advokati su pre svega slobodni gradjani, te je u okolnostima zamiranja gradjanskog društva i negacije institucija, razumljivo njihovo veće interesovanje za drugačije teme. Teme koje ovde kolege razmatraju i prate sa više žara i jesu nešto kao ''predhodno pitanje'' za sve druge, pa i o primeni pravila sudskih procedura.

      10
  3. Predrag P. Vasovic каже:

    Kolega Todorovic je pokrenuo jednu izuzetno aktuelnu temu, oko koje se vec duze vreme "lome koplja" u praksi. Zapravo, praksa je manje - vise ujednacena, na stetu okrivljenih (!) tako da i nema velikih nedoumica u prakis, osim sto branioci prigovaraju, ali uglavnom bezuspesno (koliko je meni poznato). Sudovi izvode dokaz citanjem Presuda donetih na osnovu sporazuma o priznanju krivicnog dela, kao sto i citaju, dalje, i Zapisnike o saslusanju osumnjicenih iz istrage (ili istraznih radnji) ili iz faze predistraznog postupka, ako je saslusanju prisustvovao nadlezni tuzilac.
    Odbrana se protivi, ali to uglavom ne prolazi. U mojoj praksi, imam samo jedan slucaj u kojem je sud, na predlog odbrane, doneo odluku da izvede dokaz ispitivanjem u svosjtvu svedoka, osoba koje su, u fazi istraznih radnji, zakljucile Sporazum sa tuzilastvom, na osnovu kojeg je sudija za prethodni postupak doneo Presudu na osnovu tog sporazuma. Sud je odbio predlog tuzilastva da izvede dokaz citanjem Zapisnika o saslusanju tih osoba, u fazi istraznih radnji, dok su bili osumnjiceni, a pre nego sto su disponirali sa tuzilastvom, zakljucivsi sporazume. Presuda je ozalbena, sa nestrpljenjem cekamo odluku drugostepenog suda.
    Slazem se sa vecinom stavova koje je izneo kolega Jovica Todorovic. Kolega nas je vec navikao na izuzetne analize, tako da tu nema puno toga da se doda. Smatram da presuda na osnovu sporazuma o priznanju krivicnog dela nema nikakav domet, odnosno, dokaznu snagu u krivicnom postupku koji se vodi protiv drugog optuzenog. Nijedna cinjenica koja je predmet dokazivanja, po clanu 83 ZKP-a, ne moze se utvrditi citanje Presude na osnovu sporazuma. Apsolutno nijedna. Toj i takvoj presudi nije prethodilo sudjenje. Nije bilo sudskog utvrdjivanja cinjenica. Rociste pred sudijom za pоtvrdjivanje sporazuma nije sudjenje. Dalje, osnovni prigovor stavu koji zagovara sudija Tresnjev i mnoge druge sudije, po mom misljenju, bio bi sledeci : svaki optuzeni gradjanin ima Ustavom i Zakonom zajemceno pravo da se brani. Pravo na odbranu, inter alia, propisano je odredbama clana 33 Ustava RS. Stav 2 clana 33 glasi : "Svako ko je okrivljen ima pravo na odbranu..." Stav 4 : "Svako kome se sudi za krivicno delo ima pravo da sam ili preko branioca iznese dokaze u svoju korist, ISPITUJE SVEDOKE OPTUZBE i zahteva da se pod istim uslovima kao svedoci optuzbe u NJEGOVOM PRISUSTVU, ispituju i svedoci odbrane." Da ne citiram dalje. Evidentno je da sud, ovakvom praksom, krsi osnovno pravo okrivljenog da ispituje one (svedoke) koji ga terete. Naime, tuzilastva predlazu citanje Presuda na osnovu sporazuma o priznanju krivicnog dela, kako bi dokazali optuzbu, dakle, predlazu dokaz na teret okrivljenog. Ti optuzeni, odnosno, sada vec osudjeni, terete okrivljenog u postupku. Kako okrivljeni da se efikasno brani, ako sud ne dozvoli okrivljenom da te osobe koje ga teret (makar I bile osudjene po predmetnim presudama na osnovu sporauma) ispita na glavnom pretresu ? Dakle, osnovno pravo okrivljenog - pravo na odbranu - krsi se ovakvom praksom. Stoga, ne slazem se u potpunosti sa zakljuckom kolege Todorovica iznetim u pasusu tri - da se Sporazum moze koristiti...ako predlozi odbrana. Smatram da se Sporazum ne moze izvesti kao dokaz ni pod kojim uslovima, vec Sud moze, samo ako to odbrana zahetva, izvesti dokaz saslusanjem u svojstvu svedoka, onog gradjanina koji je zakljucio Sporazum o priznaju kriivcnog dela. Tu se otvara i pitanje vazenja principa monofunkcionalnosti, al to je vec “beskonacna” tema za nase sudove. Nedavno sam dobio odluku Apelacionog suda u Beogradu, kojom se potvrdjuje presuda Viseg suda u Beogradu u kojoj je decidno iznet stav pretresnog veca da “jedno lice u istom postupku ne moze imati dve razlicite procesne uloge.” (kraj citata !). Podneo sam I ZZZ, ali je (gle cuda !) VKS zahtev odbio. Dakle, drage kolege krivicari, da znate da je to stav pomenutih sudova, izrazen u odlukama koje su donete tokom 2015.godine, iako, princip monofunkcionalnosti ne predvdija ni ZKP iz 1976.godine ! Nisam bio rodjen tada, ali verujm bezrezervno starijem kolegi koji mi je to predocio, jednom prilikom…

    20
    1. Adv. Jovica Dj. Todorović каже:

      Poštovani kolega Vasoviću,

      Hvala Vam što se pridružujete ovoj diskusiji! Vi ste otvorili dva vrlo važna pitanja za ovu temu.

      Prvo je pitanje posledica sudske prakse, koja je sada kod nas preovladjujuća, na ostvarivanje Ustavom i medjunarodnim pravom zajemčenih ljudskih prava i osnovnih sloboda, kada je reč o dokaznim kapacitetima i kvalitetima presude na osnovu sporazuma o priznanju krivičnog dela, zapisnika sa ročišta na kome je sud o sporazumu odlučio i samog sporazuma. Uveren sam da će, ako ne pre, ono po odlukama Ustavnog suda i presudama ESLJP ovakva praksa biti korigovana. Vi ste sigurno u pravu kada ukazujete da ovakva praksa ugrožava pravo na odbranu i pravo na pravično sudjenje. U medjuvremenu će mnogi gradjani biti ugroženi rigidnom sudskom praksom. Da bi se rigidna sudska praksa smekšala, treba biti uporan.

      Drugo je pitanje monofunkcionalnosti. Obrada toga pitanja zahteva dodatni prostor, i dužnu pažnju. Nadam se da će biti volje i prostora da ga na ovom sajtu zajedniči prodiskutujemo. Za ovu priliku, a da bismo potakli na razmišljanje, evo pitanja. Ako je to tako, odnosno ako ’’jedno lice u istom postupku ne može imati dve procesne uloge’’, kako su se u ZKP-u našli sporazum o svedočenju okrivljenog, i sporazum o svedočenju osudjenog? Zar sam zakonodavac na ovaj način ne propisuje promenu ’’procesne uloge’’ jednog istog lica?

      I konačno, verovatno nisam bio dovoljno precizan kada je reč o trećem pasusu mog zaključka. Moje mišljenje je da se u adversijalnom sistemu krivičnog postupka sve bazira na dve premise: tužilac dokazuje optužnicu (a ne istinu), i dokaze izvode stranke pred sudom (a ne izvodi ih sud). (Ne savetujem Vam, za sada, da se obratite nekom našem predsedniku veća sa shvatanjem da ne izvodi dokaz on, već Vi, jer rizikujete da budete kažnjeni zbog nepoštovanja suda. Ali, verujem da ću i ja, a Vi svakako, do kraja radnog veka dočekati praksu u kojoj će to biti normalno.) Ako se podje od rečene dve premise, odgovor na pitanje šta se može koristiti kao dokaz, vodi preko predhodnog pitanja ko šta može pred sudom da izvede kao dokaz. Tužilac ne može da izvede kao dokaz čitanje presude, zapisnika i sporazuma, niti ispitivanje lica koje je zaključilo sporazum, a objasnio sam zašto. (Zato što je upravo on, tužilac, predhodno odlučio da sa tim licem ne zaključi sporazum o svedočenju, već o priznanju. Taknuto – maknuto.) Odbrana može da ispita kao svedoka lice koje je sačinilo sporazum, ali samo ako odluči da to učini, odnosno ako oceni da bi to bilo u prilog odbrane. Sada se odbrani mora omogućiti da sama odluči hoće li ovo lice ispitivati kao svedoka, kao što je tužilac sam odlučio hoće li sa njim zaključiti sporazum o priznanju ili o svedočenju. (Ovo je u vezi sa predhodnim, u našoj praksi nametnutim ograničenjem, što sada ne možemo da elaboriramo, ali uzmimo za trenutak da tog ograničenja u praksi nema. Jer, nestaće pre ili kasnije, kad stigne takav savet iz Evrope...) Samo ako odbrana izvede dokaz ispitivanjem kao svedoka lica koje je zaključilo sporazum, tužilac može u unakrsnom ispitivanju tog svedoka odbrane koristiti činjenicu i sadržinu sporazuma. To je jedan, čini mi se, pravičan pristup.

      Ali, mnoge sporazume bi ispitivanje lica koja su ih zaključila kompromitovalo, pa je, možda (?), i to razlog što se kruto brani stav da jedno lice u istom postupku ne može imati dve procesne uloge. U ovome učvršćuje činjenica da se ovaj stav kruto brani iako nema nikakvih opasnosti za lice čija bi se ’’procesna uloga’’ promenila. To lice nema obavezu da govori istinu u sporazumu sa tužiocem, svedoči kada je presuda o prihvatanju sporazuma postala pravnosnažna, pa bez ikakvih štetnih posledica po sebe može reći: ’’U sporazumu koji sam potpisao sa tužiocem ne piše istina!’’ Slično je i u drugim situacijama osudjenog saučesnika. Dakle, kog učesnika u postupku ili koju društvenu vrednost štiti bezizuzetna monofunkcionalnnost?

      Imam skromnu praksu sa sporazumima, ali dovoljnu da mogu reći (što svi uostalom znamo!), praksa je da se sporazumom nameće okrivljenom da prizna i ono što nije istina, što on i čini da bi ostvario ponudjene benefite. Ako se neistiniti sadržaj u sporazumu odnosi na treća lica, time se zloupotrebljava sam institut. Jedina brana (faktor odvraćanja) toj zloupotrebi može biti – mogućnost da se lice koje zaključuje sporazum kasnije, na zahtev trećih lica ispituje kao svedok, i da odgovara za istinitost onoga što govori. Ta mogućnost sama po sebi bi bila destimulativna da se sporazum o priznanju krivičnog dela zloupotrebljava na štetu trećih lica. I tek onda bi on ostvarivao samo onaj cilj zbog koga je i uveden u pravni poredak. Ovako, on se naslanja na lošu tradiciju tajnih, nezakonitih i neformalnih nagodbi iz naše prošlosti.

      30