петак, 4. септембар, 2015

Koga bi trebalo da bude sramota?

Gotovo da je postala legendarna izjava premijera da ga je prosto sramota koliko nam dobro ide. U pokušaju da mu pariraju (ne i da ga nadmaše, jer to nije dozvoljeno) stigle su i izjave nekih ministara, kao na primer Vulina, da nezaposlenost neprestano opada, pa do najnovijeg bisera Vujovića koji je, verovatno u pokušaju da skrene pažnju sa skandala koji je izazvao u pošti, izjavio da će uskoro u Srbiji milion ljudi živeti bolje nego ikada. Pod pretpostavkom da nije podrazumevao šire članstvo SNS-a i pripadajućih satelita i stranih savetnika, teško da se ta izjava može uzeti ozbiljno.

Prva-online-opklada-700x250

Ne škodi, međutim, videti šta kaže statistika. Svi podaci koji slede lako se mogu proveriti na Internetu. A na čitaocu je da proceni da li bi trebalo da se stidimo što kritikujemo premijera koji stvara ekonomsko čudo, ili bi premijer možda mogao da se postidi pogrešnih procena i izneverenih ekonomskih obećanja.

Budžetski deficit u Srbiji u 2015. godini je niži nego što je planiran. U Zakonu o budžetu za 2015. godinu stoji da će budžetski deficit iznositi 158 milijardi dinara, odnosno ukupan fiskalni deficit od 191 milijarde dinara za 2015. godinu; u nedavnim izjavama navodi se da će budžetski deficit biti oko 180 milijardi dinara ili 4,5 odsto BDP. Veći deficit u Evropi imaju Kipar, Francuska, Grčka, Litvanija, Portugal, Slovačka, Španija, Ujedinjeno Kraljevstvo. U odnosu na 2014. godinu, budžetski deficit u Srbiji je niži (6,1 odsto BDP u 2014.), što je generalno dobra vest.

Međutim, stručnjaci kažu da je ovo pre posledica štednje u investiranju, sniženju i zamrzavanju zarada u javnom sektoru i penzija, nego što je znak racionalnijeg trošenja para – smanjenje budžetskog deficita dakle samo po sebi ne znači mnogo ako je posledica štednje na pogrešan način, kao što se u Srbiji upravo dešava.

Javni dug Srbije raste i dostigao je 27,6 milijardi dolara i zastrašujućih 88 odsto BDP (prema nezavisnim izvorima – podaci bez Kosova). To znači da je svaki stanovnik Srbije dužan 3.480 dolara. U Bosni i Hercegovini javni dug iznosi 51,2 odsto BDP; u Hrvatskoj 69,7; Austriji 87,6; Bugarskoj 16,8; Češkoj 50,6; Mađarskoj 86,7; Makedoniji 22,8; Rumunijji 40,2. Kao što se može videti, različite države imaju različite politike zaduživanja. U svakom slučaju se može konstatovati da države izvan EU, kao i izvan Evrozone, mogu da se zadužuju pod nepovoljnijim uslovima. U Srbiji je javni dug u odnosu na 2012. godinu porastao sa 19,5 milijardi dolara i 52,4 odsto BDP (2.700 dolara po glavi stanovnika), do navedenih brojeva.

Slika o zaduživanju, međutim, nije kompletna samo na osnovu podatka o javnom dugu. Važan je podatak i kako, odnosno kada, taj dug može da se vrati. Zbog toga se smatra da prezaduženost nekih zemalja nije problem iako je visoka u odnosu na BDP. Važno je u koje svrhe se troši novac za koji se država zadužuje (Srbija nikako ne može da prođe taj test sa pozitivnom ocenom, pošto se zaduživanje odnosi na vraćanje starih dugova i krpljenje rupa izazvanih nenormalnom javnom potrošnjom koja ne podrazumeva investicije i ulaganje u nove poslove). Važna je i ukupna finansijska i ekonomska solidnost zemlje, procena da li će zaduženja moći da otplati, da li BDP zemlje raste, gde se sve može dodatno zadužiti, i slično. Srbija se nikako ne nalazi u grupi zemalja u koje će kreditori imati još dugo poverenja (otuda poređenje sa Grčkom, koje se može ponekad čuti).

BDP je u Srbiji u 2013. godini iznosio 45,5 milijardi dolara, a u 2014. godini 43,8 milijardi. Projekcije za 2015. godinu kreću se od toga da će rast BDP biti na nuli, do prognoziranog rasta od 0,5 do 1 odsto. Čak i da dođe do rasta od 1 odsto, Srbija je prema ovom parametru najlošija u regionu.

BDP po glavi stanovnika u 2014. godini iznosio je 6.152 dolara. Poređenja radi, BDP per capita u Srbiji u 1989. godini iznosio je 17.429 dolara. To znači da bi tempom rasta od 1 odsto godišnje, građanima Srbije trebalo nekoliko decenija da dostignu tačku na kojoj su bili pre 26 godina (toliko o tome da izjava ministra Vujovića ima neke veze sa realnošću). Da bi BDP rastao potrebne su investicije, odnosno ciljana i racionalna potrošnja (umesto politike iracionalne štednje koja je aktuelna). Pozivi ekonomskih stručnjaka na unutrašnje investiranje u mala i srednja preduzeća kao način da se u kratkom roku smanji nezaposlenost i poveća proizvodnja, za sada nemaju nikakav odjek kod vlasti koje takve projekte podržavaju samo nominalno.

Umesto toga se traže investicije koje to zapravo nisu, kroz prodaju državnih preduzeća stranim kompanijama. Rezultat takve politike nije povećanje proizvodnje, smanjenje nezaposlenosti i povećanje BDP; najčešće se cela investicija završi jednokratnom finansijskom injekcijom državi od koje građani nemaju nikakve koristi jer ona služi da se zapuše rupe u budžetu – još jedan element koji potvrđuje da smanjenje budžetskog deficita nije indikator privrednog oporavka.

mozda-kocka-donese-rjesenje

Korupcija je jedan od faktora koji najviše destimulišu kako unutrašnje tako i spoljne investicije. I pored nominalne borbe protiv korupcije, čini se da je malo učinjeno da se ona efektivno umanji kroz otkrivanje i procesuiranje počinilaca, kao i kroz preventivno delovanje i ohrabrivanje građana da takva dela prijavljuju. Otuda ne čudi što je Srbija u istraživanju organizacija Transparency završila na nezavidnom 78. mestu (od 174 ispitane zemlje) i indeksom korupcije 41 (u blagom porastu u odnosu na 2012. godinu kada je bio 39).

[1] Ispod Srbije, od zemalja iz regiona, plasirane su Bosna i Hercegovina (80. pozicija, indeks 39) i Kosovo (110. pozicija, indeks 33). Polovina građana smatra da je korupcija najveći problem (posle nezaposlenosti), dok je broj ljudi koji su osuđeni za primanje i davanje mita i dalje simboličan (97 ljudi u 2013. godini). U odnosu na 2002. godinu, smanjenje korupcije se percipira samo u šest oblasti (od toga je stopa pada percepcije korupcije među poreskim službenicima, advokatima i lekarima minimalna), dok je u 13 oblasti povećana. Više od polovine građana smatra da se sadašnjom politikom korupcija ne može značajno smanjiti.

Privlačnost za ulaganje u Srbiju: U 2014. godini strane investicije u Srbiji su iznosile oko milijardu i po evra ili oko 5 odsto BDP. Direktne strane investicije u 2013. godini iznosile su gotovo dve milijarde dolara ili 4,3 odsto BDP, a u 2006. rekordnih pet milijardi dolara ili 16,2 odsto BDP.

Iako su cifre o stranim investicijama tradicionalno dobre u poređenju sa državama u regionu, sasvim je izvesno, kao što je već rečeno, da Srbija ne predstavlja tržište za koje su investitori masovno zainteresovani i da je za dalje povećanje proizvodnje presudno unutrašnje investiranje, u čijem podstreku i realizaciji država ima najznačajniju ulogu.

Određivanje nezaposlenosti, kao što je već pisano o tome predstavlja veliki problem kada je reč o pouzdanosti podataka. Anketa o zaposlenosti Republičkog zavoda za statistiku, koja je aktuelna ovih dana u medijima, pokazuje da je stopa nezaposlenosti 17,9 odsto a zaposlenosti 42,3 odsto od ukupnog broja radno sposobnog stanovništva. Što znači da se i dalje zanemaruje 40 odsto radno sposobnog stanovništva koje je nezaposleno ali nije na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, ili se bavi sivom ekonomijom, ili je zaposleno na crno (drugih i trećih ima, prema istoj anketi, 18,5 odsto).

Čak i kada bi se ovi podaci uzeli kao precizni – a ne mogu biti precizni jer je uzorak za anketu 25.000 lica (o tome vidi ovde), u Srbiji u kojoj ima više od pet miliona radno aktivnih ljudi – stope nezaposlenosti i zaposlenosti su daleko ispod evropskog proseka. Posebno zabrinjava činjenica da zaposlenost raste dok BDP stoji. Ovo je moguće samo ako se zapošljavanje vrši u neproizvodnim delatnostima, odnosno na „izmišljenim“ radnim mestima – što uveliko podseća na partijsko zapošljavanje u državnoj upravi i javnim preduzećima (u kojima vlada haotično stanje kada je reč o sistematizaciji poslova, a koja su istovremeno izuzeta kako od zabrana zapošljavanja tako i od otpuštanja kroz racionalizaciju). Nezaposlenost mladih je 52 odsto,[2] a čak pola miliona ljudi, od oko 760 hiljada koliko ih ima u evidenciji NSZ, nezaposleno je duže od godinu dana.

Prava zaposlenih su u konstantnoj stagnaciji. Radnici koji su zaposleni preko agencija za iznajmljivanje radnika (takozvani „lizing radnici“) i dalje su nezaštićeni jer ih zakon ne prepoznaje. Rad van radnog odnosa (uglavnom prema ugovoru o delu i ugovoru o privremenim i povremenim poslovima) i dalje je van sistema prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih. I dalje se, u smislu radnog prava, pod zaposlenima smatraju samo oni koji su zaključili ugovor o radu i nalaze se u radnom odnosu – što dovodi do toga da se oni koji su angažovani van radnog odnosa maksimalno eksploatišu i predstavljaju jeftinu i obespravljenu radnu snagu. Ta situacija opstaje ne samo zbog interesa poslodavaca, već i zbog interesa države kao najvećeg poslodavca (i prekršioca sopstvenih zakona).

U mandatu trenutne Vlade Srbije, zaposlenima su umanjena prava kada je reč o: radnom odnosu na određeno vreme, nezakonitom otkazu, naknadi štete, otkaznom roku, otpremnini, uvećanoj zaradi, iznuđenom otkazu, minimalnoj zaradi, godišnjem odmoru, kolektivnom pregovaranju i zaključenju kolektivnih ugovora. Propuštena je šansa da se izmenama poboljšaju odredbe o inspekciji rada, socijalnom dijalogu i utvrđivanju reprezentativnosti. Neka od novih zakonskih rešenja su neustavna (ili bar u koliziji sa drugim zakonima), a neka predstavljaju kršenje međunarodnih instrumenata koje je Srbija potvrdila.

Diskriminacija i zlostavljanje na radu su i dalje podjednako prisutni kao u ranijem periodu. Lošim zakonskim izmenama i nepouzdanom sudskom praksom, otvorena su vrata poslodavcima da budu još maštovitiji (a da ostanu u okvirima nepreciznih i dvosmislenih zakonskih normi) kada je reč o modalitetima maltretiranja zaposlenih. Radni sporovi, i sudska zaštita u celini, i dalje predstavljaju neefikasan način zaštite prava zaposlenih. Neretko neprijatno iznenađuje i nestručnost sudija, neujednačenost sudske prakse koja stvara pravnu nesigurnost, neverovatno blaga kaznena politika, kao i protivzakonito (i protivrazumno) tumačenje zakonskih normi, a u korist državnih (partokratskih) interesa.

Prosečna zarada na nivou države je oko 370 evra (44.583 dinara). Međutim, čak 85,6 odsto opština (149 opština, od ukupno 174 u Srbiji) ima nižu prosečnu zaradu od proseka (o tome vidi ovde). I takva prosečna zarada koju prima samo manji broj zaposlenih, niža je od prosečnih zarada svih država u regionu (podatak iz marta 2015. godine). Rumunija, Letonija i Bugarska su jedine države u Evropskoj uniji koje imaju približne zarade kao Srbija, a prosek takozvane EU-15 grupe je 2.258 evra.

Prosečna penzija niža je od 200 evra (23.159 dinara), najniža penzija je nešto malo preko 100 evra (13.221 dinar, podatak iz 2014. godine). Vlada je, kada je o penzijama reč, uglavnom ostavila svoj trag njihovim neustavnim i nezakonitim smanjenem.

Prosečna potrošačka korpa u Srbiji za jun mesec iznosila je 67.065 dinara, a minimalna 34.787 dinara. Nije teško izračunati – potrebna je 1,5 prosečna zarada za jednu prosečnu potrošačku korpu, što u kombinaciji sa podacima o zaposlenosti dovodi do enigme kako ljudi u Srbiji uopšte preživljavaju. Zanimljiva je struktura ove potrošačke korpe, u kojoj je na primer za mesečno održavanje i opremanje domaćinstva određeno malo manje od 3.000 dinara, za stanovanje i sve račune za komunalije 13.000 dinara (podstanari izvinite, niste statistička kategorija), za restorane i hotele 789 dinara, a za obrazovanje celih 457 dinara (ovo bi značilo da svaka porodica sa samo jednim detetom svakog septembra potroši projektovani iznos za obrazovanje za naredne dve-tri godine).

Socijalna davanja su daleko ispod dovoljnih za normalan život korisnika, o čemu je već bilo reči ovde. Obeshrabruju i suluda rešenja o uvođenju prinudnog rada za korisnike novčane socijalne pomoći, dodatnih uslova za primanje dečjeg dodatka, kao i druge mere koje se očigledno mogu smatrati duboko nehumanim, diskriminatorskim i nezakonitim, a koje imaju za cilj da umanje broj korisnika socijalnih davanja, da ih faktički odbiju ili formalno eliminišu za korišćenje nekog od prava (o tome vidi ovde, ovde, i ovde). Strah od daljeg besmislenog ograničavanja ovih prava izmenama nekoliko postojećih zakona koje su najavljene, sasvim je opravdan.

Koga bi trebalo da bude sramota? Procenite sami.

Peščanik.net, 04.09.2015.
Autor: Mario Reljanović

LINK KA TEKSTU

Sledeći Članak > Položaj žena u srpskoj advokaturi
Prethodni Članak > DOKAZI ZLOUPOTREBA U SLUZBENIM ODBRANAMA
NAPOMENA: Svaki komentar će biti proveren pre objavljivanja. Administratori sajta imaju pravo da ne objave komentar ukoliko smatraju da je uvredljiv ili nije prikladan za ovaj sajt.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *