понедељак, 16. март, 2015

IUSTITIA FUNDAMENTUM REGNORUM

Када је реч о адвокатури у нас неспорно је да она представља један од основних стубова сваке цивилизоване државе, па и ове наше српске, а која почива на ромејској државно-правној традицији. Ако се држава схвати као организам онда је више него јасно да обољењем једног органа трпе и остали или постоји могућност да се то обољење прошири и на остале органе и на тај начин угрози рад целога организма.

Протекле деценије показале су да је организам српске државе на умору. Обољење је захватило сваки спектар државног и друштвеног живота и тиме озбиљно угрозило чак и само постојање српске државе. Последњи у низу ових показатеља општег обољења, поред поља политике, економије, привреде, образовања, здравства, културе, спорта итд., десио се не тако давно када је паралисан и хронично оболели правосудни систем. У општем безнађу и држави која је дозволила да неколико месеци правосуђе буде потпуно закочено засијала је искра која нам свима даје наду, да чак и у овако тешком стању ,,болесник“ има неку трунку могућности да преживи.

Та искра била је ништа друго него конструктиван отпор адвокатског сталежа који се у име своје професије испрсио и показао колико је неопходан и значајан чинилац здравог функционисања државног организма. Оздрављење државе није могуће ако се о томе само прича, потребно је на томе темељно, дугорочно и озбиљно радити.

Да би адвокатура постигла своју функцију коју је вековима имала она свим својим капацитетима мора да се стави у функцију оживљавања државе. Тај велики задатак који српска адвокатура има могуће је постићи тек ако она оздрави и ојача саму себе. Без обзира на свој допринос одбрани права и правде током вишемесечне обуставе рада и она као и остали органи(1) у државном организму јасно је изразила своје слабости и болести. Стога без посебног, темељног, дугорочног и озбиљног лечења и српска адвокатура пашће у понор општег друштвеног и државног краха. Како буде држави, тако ће бити и адвокатури, и vice versa.

Проблеми који су Декларацијом(2) препознати заиста су проблеми и њихово решавање представља крупан и горак залогај, али залогај који је неопходно прогутати и тиме ојачати адвокатски сталеж, сталеж који једини још увек показује стварну и организовану струковну снагу у оболелој и расточеној српској држави. Пут који је Декларацијом утврђен неизвестан је и захтева опрез, јер како је писао Момир Николић(3) ,,рђав поредак се може срушити и у име заблуде, али се добар ствара само на истини.“

Прокламована борба за бољу адвокатуру може се добити једино ако се одбаце доказано пропале матрице тзв. „отвореног друштва“, друштва у коме нема места српској светосавској правној традицији. Неће постојеће проблеме у адвокатури преобратити ни више демократије ни више апстрактне слободе, преобратиће је само вера у правду, ону небеску баш као и ону земаљску. Уосталом то и јесте суштина римске максиме iustitia fundamentum regnorum.

Правац деловања у смислу остваривања зацртаних циљева не треба нужно да буде дефинисан као квантитативни напредак оно што је напред, испред постојећег стања, већ га треба дефинисати и као квалитативни напредак, дакле и оно што је било назад, иза постојећег стања, а било је боље. Како Николић пише: ,,Није напредак оно што се налази напред. Напредак је оно што је боље, без обзира да ли је то боље испред или иза нас.“(4)

Све оно што је адвокатуру одликовало, а током низа деценија уназад је са намером или без ње кварено, треба да буде оно чему ће у бољој адвокатури бити места, јер без проверених вредности и доказаних традиција српске адвокатуре, она неће суштински бити боља. Тек тада ако се то има у виду, и пре свега то, циљеви Декларације добиће своју суштину.

Зато је сада на почетку ове борбе, у тренутку када постоји, надајмо се, довољно воље, важно одбацити старе заблуде и усвојити другачији приступ као начин којим ће се оправдати и сам назив иницијативе за бољу адвокатуру. Струка не сме да ћути, струка мора бити делатна и активни чинилац друштвених токова.

Имајући то у виду као и општи интерес српског народа и српске државе сада је тренутак да струка баш као и пре неколико месеци буде иницијатор буђења, најпре струковног, а онда и она снага која ће заискрити у надолазећем тлачитељском мраку. Мраку недржаве, неправа, неправде и недостојности прадедовске!

 

1  Појам органа се овде има разумети у функцији органског концепта државе.
http://boljaadvokatura.com/deklaracija/
3  Момир Николић (1892-1965) је био адвокат у Београду, Правни факултет завршио је у Паризу. Уређивао је листове „Београд“ (1929), „Политички гласник“ које је излазио од 1925-1928 и др.
Sledeći Članak > Više od 100 potpisnika Deklaracije
Prethodni Članak > ZA bolju advokaturu
NAPOMENA: Svaki komentar će biti proveren pre objavljivanja. Administratori sajta imaju pravo da ne objave komentar ukoliko smatraju da je uvredljiv ili nije prikladan za ovaj sajt.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

6 KOMENTARA

  1. Jovica Dj. Todorović, advokat каже:

    Poštovani kolega,

    Sa velikim zadovoljstvom izražavam slaganje sa većinom Vaših stavova! Pravda jeste onaj metafizički osnov našeg delovanja, sopstvena pravna tradicija jeste naš izvor i inspiracija. Popravljanje nije nužno nešto novo, to može biti i obnavljanje starog... Dobro došli na posao obnavljanja starog sjaja advokature! Ovaj Vaš tekst, iz koga zrači intelektualna nadmoć, daje nade da je i to možda moguće.

    51
  2. vladimir m.gajic каже:

    Vrlo dubiozno kolega. Jedino sam slabije razumeo Vas stav u vezi sa neophodnoscu povratka na srpsku svetosavsku pravnu tradiciju? To je valjda u vezi sa napustanjem koncepta " otvorenog drustva". Ja mislim da ta svetosavska pravna tradicija zapravo ne postoji. Koncept otvorenog drustva u smislu koje mu je dao Karl Poper ovde nikada nije prihvacen nijedan jedini sekund, izuzev prividno. Koja je to nasa autenticna pravna tradicija? Sa onom koja je pocela da se stvara negde u periodu iza Velikog rata kada su se pojavili pravnici ciji je znacaj prevazilazio unutrasnje granice/ S.Jovanovic, T.Zivanovic, L.Markovic/ raskrstila je nova vlast 1945. O razvoju pravne nauke posle 1945 do danas u kojem je veci period prosao u razvoju socijalistickog poimanja prava, od diktature do samoupravnog socijalistickog prava pa sve do danas kada je na snazi neki kvazihibridni pravni poredak, mi zapravo o pravnoj tradiciji u najboljem znacenju tog pojma ne mozemo govoriti. Mi danas nemozemo reci ni da imamo Univerzitet koji je u stanju da stvori osnovu za neku buducu elitu bez koje nema drustvenog napretka. Mi smo drustvo bez koncepta ....nama treba da prodjemo kroz doba prosvetiteljstva.

    80
    1. Slaven Kovačević каже:

      Slažem se, veoma dubiozno: nije jasno da li autor zastupa organsku teoriju države/društva ili je se dohvatio tek lirske lepote radi; promptno odbacivanje "dokazano propale matrice otvorenog društva", okretanje samom sebi i uspostavljanje srpskog srednjevekovnog sistema vrednosti (ukoliko se dokaže da je postojao), sve mi to ne budi entuzijazam...
      Slažem se da "Како буде држави, тако ће бити и адвокатури", ali ne i da važi "и vice versa."; ne treba gajiti megalomanske iluzije da ćemo mi, baveći se našim poslom, ili pak odbijajući da ga obavljamo pod datim uskovima, promeniti državu.
      Ako ništa drugo, nedavni protest pokazao je upravo to.
      Čudo koje treba da se desi nije samo kvalitativni, već kvantni pomak.

      20
  3. Стефан Д. Стојков каже:

    Поштоване колеге,

    Захваљујем на реакције поводом мога текста.

    Текст је одраз и виђење настало водећи се жељом да у мери теоријско-правних схватања којима припадам и које заступам укажем на неопходност аутентичног израза захтева уперених на реафирмацију адвокатуре.

    Светосавска правна традиција је она наша правна традиција која се неоправдано занемарује тим пре што се увек потенцира на периоду обновљене српске државности и деветнаестовековног национализма (јакобинског) и то оног грађанског оног који је увезен са постреволуционарног запада. Светосавска правна традиција је аутентична српска традиција која почива на ромејским темељима, а која је своје обличје добила у 13. веку доношењем Номоканона тј. Законоправила, Св. Саве. О њој су писали и теоријски је уобличавали између осталих Љотић, Троицки, Најдановић, Николић, Велимировић, Петровић итд...

    Колега Гајићу, када кажете да светосавска правна традиција ,,не постоји", ту бих се могао сложити само у погледу тога да када је дошло до обнове српске државности у 19. веку из различитих друштвено-историјских околности и географске удаљености руског царског самодржавља није дошло ни до изградње обновљене Србије у пуном обиму на овим принципима. Али подсећам Вас да је нпр. СГЗ из 1844. имао упућујуће норме које су регулисале брачна питања позивајући се на одредбе Крмчије односно Законоправила! Такође и СПЦ је све до 1945. као институција примењивала своја јавна овлашћења између осталог и на основу Законоправила.

    Мало је овде простора за какву озбиљну полемику, али оно што је суштина мога става јесте да опробане начине који нису дали резултата треба одмах одбацити, а зарад постизања крајњег циља треба прибећи аутентичним вредностима.

    Овде прослеђујем један мој рад, а који се тиче историјско-правног значаја Номоканона Св. Саве:
    http://zakonik.blogspot.com/2014/02/blog-post.html

    61
  4. vladimir m.gajic каже:

    Dobro kolega, procitacu naravno

    40
  5. адвокат Драгослав Љубичановић каже:

    Колега Стојков, драго ми је да сте са нама заједно у овом прегнућу за бољу адвокатуру! Ваш став је унео неопходну дозу ширег сагледавања правничке струке, осим са позиције данашњих проблема, али је и указао да у превазилажењу тих проблема и даљем напредовању, као једно од средстава треба да буде наше вишевековно струковно искуство и наша правна традиција. Добро дошли!

    41