четвртак, 7. септембар, 2017

Čuvari budžeta

Nedavno se sudija M. Majić na svom blogu najblaže rečeno dotakao jedne teme koja je trn u oku advokatima. A kad se taj trn pomera, to zna opasno da zaboli.

Reči je bilo, naime, o isplatama nagrada advokatima – braniocima po službenoj dužnosti UNAPRED.
Normalno, sudija Majić je citirao tekst ZKP po kome to nije predviđeno i izneo svoje lično mišljenje koje je, kako kaže, zastupao i na tom tamo njihovom kolegijumu.

Onda su počeli da se javljaju advokati, da pitaju nije li časni sudija pogrešio, jer prema najboljem znanju „običnih“ advokata, te nagrade se isplaćuju sa velikim zakašnjenjem (čak od po nekoliko godina).

Ne. Premda to nije jasno rekao, iz teksta sudije Majića je očito da postoje i neki neobični advokati, kojima sudovi isplaćuju nagradu za odbranu po službenoj dužnosti unapred.

Ali je, umesto toga, izneo jedno drugo svoje viđenje problema isplata nagrada braniocima. Naime, čovek je na stanovištu da sud nikada ne bi trebalo da direktno isplaćuje nagradu braniocu, bilo da je voljni ili određen rešenjem suda. Što ne bi bilo ni malo opasno da je to napisao po odlasku u penziju, ili u advokaturu*, ili možda u neku proizvodnu delatnost.

Problem je u tome što se takvo mišljenje direktno kosi sa čl. 266. i 265. ZKP.

Naime, čl. 265. je propisano kada će sud da donese odluku da troškovi odbrane padaju na teret budžetskih sredstava suda (npr. oslobađajuća presuda).
A u čl. 266. iznad kojeg stoji naslov „isplata troškova“ je jasno rečeno da nagradu braniocu plaća zastupano lice, OSIM ako po odredbama tog zakonika troškovi postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda.

E, to „OSIM“ je ono što naše dobre sudije u skoro 100% slučajeva „previđaju“.

Ili je možda ta norma za njih suviše zagonetna: ako u slučaju oslobadjajuće presude sud donese rešenje da troškovi krivičnog postupka, pa time i nagrada braniocu padaju na teret budžetskih sredstava suda, a po članu 266. ZKP tu nagradu ne treba da isplati „zastupano lice“ – orivljeni, branjenik, KO ONDA TREBA DA PLATI ADVOKATU? Teško pitanje. Uprava vodovoda i kanalizacije? Savet mesne zajednice Bagremar? Majka okrivljenog? Komšija (bilo advokatov, bilo branjenikov)?

novac1_bigger

Beogradski sudovi su odavno počeli da traže od advokata da im podnesu „specijalno overeno punomoćje“ kojim bi ovi dokazivali da su ovlašćeni da naplate troškove postupka. Meni je Četvrti opštinski to tražio davno pre „reforme“, čak i za naplatu troškova parničnog postupka (bila neka revizija i tako to). A onda se ta pošast polako proširila po čitavoj Srbijici i postala „stav“. Od tih „stavova sudske prakse“ se danas više ne zna koji zakon važi, a koji ne i kako se tumače oni koji kao još uvek važe. U ovoj zemlji izgleda da niko više ne primenjuje zakone, već primenjuju tumačenja tih zakona.

Da se vratim na ovu temu: tumači zakona kao čuvari budžeta.

Dakle, držim da je beogradska advokatura direktno kriva što smo došli u situaciju da mišljenje neke budale koja se dokopala sudijske funkcije postaje pravilo koje moramo da poštujemo, samo ako se to „mišljenje“ dopadne vlasti. Prihvatanjem takvih, na izgled sitnih ograničenja, uslovljavanja, zabrana koje se stavljaju pred nas i prepreka koje umesto da razvalimo, mi smišljamo načine kako da se ispod njih provučemo itd. korak po korak smo došli u poziciju da su nas izjednačili sa pekarima i sodadžijama. A pitanje isplate nagrade je prvorazrednog značaja za svakog advokata.

Tumači zakona se trude da sačuvaju budžet tako što će da osujete ili makar da maksimalno otežaju advokatima da dođu do novca koji su po zakonu zaradili. A siguran sam da bi mnogo veću uštedu budžetu učinili kada bi se odrekli svojih plata. Još bi bolje bilo kada jedan dobar deo njih ne bi uopšte radio to što sada radi, čak ni besplatno.

*U svakom slučaju, čvrsto sam uveren (još od vremena Slobe) da bilo kojem nosiocu pravosudne funkcije (dakle, ne pogađa pripravnike) mora biti zabranjen upis u imenik advokatske komore 5 (pet) godina po prestanku funkcije. Želim da čujem mišljenje ostalih kolega, te da ovo postane zvaničan predlog.

Sledeći Članak > МАСКЕ СУ ПАЛЕ
Prethodni Članak > ADVOKATSKOJ KOMORI SRBIJE
NAPOMENA: Svaki komentar će biti proveren pre objavljivanja. Administratori sajta imaju pravo da ne objave komentar ukoliko smatraju da je uvredljiv ili nije prikladan za ovaj sajt.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

7 KOMENTARA

  1. Draginja каже:

    Kolega,slažem se potpun,dozvolili smo da nas "pregaze"bez reči protivljenja.Kroje,prekrajaju,donose odnose mi klimamo,neko iz koristi neko nema više snage da ispravlja sve zavijuše,a iskreno ako se krene u rešavanje svih spornih postupaka suda i nabeđenih znalaca svega i svačega ništa drugo nebi ni radili.Mozak me boli od ovakvog (odavno ovakvog) pravosuđa,koje sudi na osnovu stavova, mišljenja,zakona nema nigde a i to što se primeni nakaradno se primeni i moglo bi se pisati beskonačno o svim tim perverzijama koje vidimo na svakom koraku.Lično sam zabrinuta našom pasivnom ulogom u svemu tome, koga se mi bojimo i za koju računicu...

    170
  2. adv pavlović каже:

    apsolutno minimum 5 godina.... i zabrana funkcija u komori još 5 godina.... i plus u komori da postoji mogućnost advokatima da ostavljaju presude sudija sa prigovorom na postupanje i da se nakon toga ukoliko takav podnese zahtev na raspravu o dostojnosti za upis pozovu svi koji su podneli prigovor na njegov rad u toku sudijske funkcija i da uzmu učešće u raspravi

    150
  3. adv.Vera Djurović Bojović каже:

    Taman sam ( opet) prestala da verujem da vredi pogledati ovaj sajt, kolega Slaven me razuveri.

    Tekst kao da sam ja pisala, otvoren, oštar, neudvorički, iskreno i opravdano nemilosrdan, kako prema nosiocima pravosudne funkcije ( ranije sam naivno verovala da su to samo sudije, ali već duže vreme me svi ubedjuju da tu spadaju i tužioci, sa čime se duboko ne slažem), tako i prema nama advokatima.

    Posle punih 40 godina aktivnog, maltene bez dana odmora (mada sam ove godine, posle mnogo godina bila čak 10 dana na odmoru), bavljenja advokaturom, ja više ništa ne znam. U napisane zakone uopšte ne verujem, jer njihova primena i njihovo tumačenje, često dijametralno suprotno, zavisi od sudije koji ih primenjuje. Sudije koje NE ZNAJU NIŠTA. NIŠTA. Ne zavisi čak ni od sudske prakse. Jer, kakva je to sudska praksa kada u jednom istom momentu imate dva dijametralno suprotna stanovišta o jednom istom pravnom pitanju.

    Samo primera radi, pravo na kamatu na troškove postupka. Pa tu se ne zna "ko je pijan, a kome noge smrde". Svaki sud ima "svoje" mišljenje. Jedan isti sud ( npr. Apelacioni beogradski), ima dva potpuno različita mišljenja. VKS ima treće mišljenje. Ustavni sud četvrto. Osnovni sudovi u izvršnom postupku ( konkretno Prvi, ne znam za ostala dva) imaju svoje - da ne priznaju nikakvu kamatu, 'ladno prekriže u tvom predlogu zahtev za kamatu. Privrednom beogradskom ne pada na pamet da prizna kamatu na troškove, ali jedno Ip veće priznaje kamatu čak i na troškove izvršnog postupka ( imam to rešenje) itd itd.

    VKS donese stav da naknada za prking zastasreva za godinu dana, ali niže sudove "ne boli glava" I dalje presudjuju ( čak pravosnažno) da zastareva u roku od 3 godine ili 10 godina.

    I sad ti gledaj šta ćeš. A ovo je samo jedan primer. Ima takvih "stavova" i sudske prakse, šarolike, nejasne, često smehotresne, da se nekad pitam da li da odem da im nalupam šamare ili šta?

    Zabranu da sudije neko vreme ne mogu da se upišu u imenik advokata,kao ideju, zatekla sam davne 1977.godine, kada sam postala pripravnik kod čuvenog Strahinje Kastratovića. On je bio najžešći zagovornik ove ideje. I ne samo on. Godinama smo pokušavali da nateramo zakonodavca da unese u Zakon o advokaturi ovu zabranu, sećam se, pristajali smo i na 2 godine, ali ništa nije vredelo. Nikada to nije moglo da prodje.

    Zašto? Pa zato što advokatura mora da bude "kanta za smeće" za sve najgore iz svih državnih službi, za sve koji moraju da odu iz bilo kog razloga, koji sa sobom ponesu sve veze, kontigente i poslove koje su za sebe godinama gajili spremajući se da kao advokati "zgrnu" ogromne pare i to im je uvek uspevalo.

    Advokatura mora da primi baš sve. Pogledajte koji je broj advokata danas. Kada sam se 1980.godine upisala u Imenik advokata Beograda dobila sam broj 1033. Toliko je advokata tada bilo. A bila je ona onolika Jugoslavija, sa 20 miliona stanovnika. Danas Beograd ima preko 4.000 advokata. Za par godina biće ih 10 - 15.000.

    A notara, jedva nešto oko 160 ( zakonski ograničeno, ako se dobro sećam, na 300 u celoj Srbiji!

    Izvršitelja isto tako. I nikako da se taj zakonski maksimum popuni. Kao, neće niko u notare i izvršitelje. Zašto je državi ( ovoj) stalo da ima samo stotinak notara i izvršitelja ( strogo biranih), a advokatura može da ima svih 7 miliona ?

    Zašto svi imaju licence, osim advokata?

    Zašto nema ograničenog broja advokata? Zato što smo slobodna i nezavisna služba? Malo sutra.

    Ostavimo po strani one poštene, jer naravno da takvih ima, koji su iz opravdanih razloga došli u advokaturu i koji se ne služe ( ili je to minimalno i zanemarljivo), vezama i poznanstvima koje su stekli kao sudije, tužioci, ministri, policajci i dr. I koji se advokaturom bave na pošten način i koji advokaturu zaista vole. Takvih ima i ja ih skoro sve znam lično. Na njih se ovaj tekst ne odnosi.

    Medjutim, poslednjih decenija niko se u advokaturi više ne bavi ovim, kao ni bilo čime drugim što ima veze sa statusom i ugledom advokature. Ovi što su poslednjih više godina uzurpirali Komoru interesuje samo sopstveni džep i lep život kao predsednika Komore, srpske pogotovu. Jer to je institucija, biti predsedenik srpske Komore. Bolje nego predsednik Vlade ili Predsednik države. Sigurna sam u ovo što sam rekla.

    180
    1. Slaven Kovačević каже:

      Da se za kratko udaljim od teme i posvetim tom fenomenu koji zovu "sudska praksa":

      Kao i sve drugo što u ovu zemlju dođe iz normalnog sveta, tako se i "sudska praksa" izvrgla u svoju suprotnost, u nešto nakazno i opasno, od čega korist imaju samo srećni ili odabrani.
      Naime, originerno, sudska praksa je izvor prava u tzv. precedentnim sistemima (angloamerički je reprezentativan primer). Međutim, nisu sve odluke svih sudova "sudska praksa" - taj kvalitet imaju samo odluke najviših sudova i to samo one koje sadrže tzv. holding (deo obrazloženja koji počinje sa "We hold that..." - Mi držimo/mislimo da...), i to samo onda kada konkretni slučaj prethodno nije uređen zakonom ili običajima (common law). Dakle, precedenti kao izvor prava koje stvara sud su izuzetak, a ne pravilo i postoje samo u slučaju tzv. pravnih praznina. Sud nikada unapred ne "izmišlja normu", već je stvara za konkretan predmet, tek kad taj slučaj dođe na sud i pokaže se da prethodno nije normiran. U svim drugim situacijama, sud primenjuje, a ne stvara pravo. Pri tome se striktno drži toga da je i tumačenje normi svojsvrsno stvaranje prava, te da se ne tumači ono što je jasno.

      Kod nas se pojam "sudske prakse" javlja u pozitivnom pravu najpre kao svoja suprotnost, kao nešto nekonzistentno do veoma haotično, nešto što izaziva potrebu da najviši sud u zemlji zaseda i zauzima mišljenja i stavove radi "ujednačavanja sudske prakse". To u stvari znači da nižestepeni sudovi različito primenjuju istu normu, što opet znači da jedni donose pravilne, zakonite, a drugi nepravilne i nezakonite odluke. Uzrok tome može biti: 1) nejasna, nerazumljiva norma i 2) nesposoban ili korumpiran sudija. I umesto da VKS lepo, kad uvidi ovaj problem, u slučaju pod 1) zatraži autentično tumačenje od našeg kilavog zakonodavca, a u slučaju pod 2) sankcioniše te sudije koji uredno brljave, on bira opciju 3) da stvori normu koja derogira zakonsku. Pazite koliko je to nenormalno. A novi užasi tek slede: pravne stavove i obavezujuća mišljenja VKS sve češće zauzima i obnaroduje ničim (vidno) izazvan i to u onim stvarima koje su do tada izgledale potpuno jasne. Ali i to je čaj od kamilice u odnosu na ono što sledi.

      Videli smo da "sudska praksa" u smislu "način odlučivanja u sličnim stvarima" nije izvor prava čak ni u precedentnom sistemu, već je to norma koju je stvorio sud, a drugi, niži sudovi su dužni da je primenjuju kao i sve druge norme, sudskim silogizmom, subsumpcijom utvrđenog činjeničnog stanja pod normu... Međutim, za razliku od pisanih zakona, na precedent je moguće izjaviti challenge: to u situaciji ako stranka smatra da je precedentna odluka loša, ili da su se odnosi u društvu toliko promenili, da norma iz precedenta više ne odgovara stvarnosti. Challenge mora da se izjavi u tačno propisanoj formi. U svim drugim situacijama, ako stranka podnese tužbu u stvari u kojoj je već ranije precedentom odlučeno suprotno, tužba će biti odbačena nakon preliminarnog razmatranja, bez rasprave, a ako ju je u ime stranke podneo advokat, sud će ga obavezati da stranci vrati šta je na ime nagrade primio, a ako mu se to desi više puta, sudija može advokata da izbaci iz komore.

      Međutim, u srpskom prepisivačkom pravosuđu, gde sudije nižih sudova uglavnom po mišljenje trče kod sudija viših sudova i gde, zbog famozne norme koju najviše ubija procenat ukinutih presuda, samo gledaju da presude ne onako kako je po zakonu ili bar onako kako bi oni mislili da treba, nego onako "kako prolazi", tu je "sudska praksa" dobila sasvim drugo značenje.

      Ovde se na "sudsku praksu" najčešće i najglasnije pozivaju upravo oni koji o precedentnom pravu ne znaju ništa. Niti ih zanima, a i što bi? Ovde odlukama neposredno "nadređenog" višeg suda mašu pred očima zlosrećnim sudijama nižeg suda i najveći broj njih poslušno savije kičmu i vezuje konja gde mu gazda kaže. U poslednje vreme samo sam kod jedne sudije u ovdašnjem osnovnom sudu video da nije poklekla pred pritiskom "sudske prakse" višeg suda, čak ni onda kad je njenu odluku taj viši sud ukinuo i vratio na ponovno odlučivanje - i tada je donela ponovo isto rešenje. To, naravno, ne znači da je njena odluka ispravna (upravo suprotno, nema veze sa mozgom), već da ona misli da nema bogznašta da izgubi: već sudi parnicu u sudu najnižeg ranga, a od toga je po sudskim kriterijumima možda gore samo izvršenje.

      I da završim: ono što ovde zovu "sudskom praksom" ne bi smelo da bude ni pod kojim uslovima da bude izvor prava, pa čak ni obična smernica sudovima istog ili nižeg ranga. U zemlji kontinentalnog prava i pisanih zakona koje usvaja skupština, svaki sud bi morao da donosi sopstvene odluke, bez obzira na to kako je u sličnoj ili čak istovetnoj situaciji rešavao neki drugi sud. Nezavisnost i samostalnost sudova upravo to i znači. Osim ukoliko "sudska praksa" ne protumači drugojačije.

      120
  4. Vladimir. M. Gajić, advokat каже:

    Ja se slažem sa Vama cenjeni kolega Kovačeviću. Kad su u pitanju troškovi za advokate, tu nema nikakvih dilema.
    Kada je u pitanju jedna svojevrsna zaštita od konkurencije, odnosno pitanje upisa u imenik advokata bivših sudija i tužilaca, napomenuo bih da u vreme Kraljevine, sudija nije mogao tri godine da se upiše u advokatsku komoru bilo gde, a pet godina sa kancelarijom na teritoriji okružnog suda gde je vršio sudijsku funkciju.
    Ima takvih primera i u drugim profesijama. Na primer, sadašnja ministarka pravde je u vreme dok je bila pomoćnik ministra položila javnobeležnički ispit. Sada kao ministar "hrani mesto" kreiranjem novih nadležnosti svojoj budućoj profesiji. Komora javnih beležnika bi imala interes da zaštiti svoje članove onemogućavanjem licima iz vrha izvršne vlasti da se posle ministarske karijere nađu u profesiji u kojoj će od prvog radnog dana odmah biti na velikoj ceni na slobodnom tržištu.

    Naravno, daleko smo mi od tih civilizacijskih tekovina pa da vodimo računa o monopolima, nepotizmu, fer tržišnoj utakmici...

    Nekoliko kolega koji su zauzimali visoke položaje u sudstvu, tužilaštvu ili vladi, komora je odbila da primi u svoje redove. Nažalost, odluke nisu bile rukovođenje interesima profesije, niti se utvrđivala dostojnost kandidata, već su odbijani iz gotovo čisto političkih razloga. Jedna jer je osudila atentatore na premijera, drugi jer je gonio ratne zločince..itd..itd.
    S druge strane bez ikakvog zazora primani su kandidati koji su kao državni činovnici kršili ljudska prava ili čak bili na optužnicama u vezi sa krivičnim delom ubistva premijera. To nije bila prepreka da se nađu u našim redovima.

    Uglavnom, kloaka je gotovo bez dna...

    101
    1. Rodoljub Urošević advokat каже:

      Sve činjenice dokazuju da je advokatura na trećem mestu, iza javnih beležnika i izvršitelja.
      Nadam se kolega Gajiću da ćete sa izabranom ekipom advokaturu vratiti na prvo mesto koje joj objektivno pripada.
      Mada smatram da će se to desiti posle pada ove izvršne vlasti, a što je najveći dokaz dozvola da Jugoslav Tintor bez sudske odluke raspolaže tekućim računom komore kod Poštanske štedionice. k

      70
    2. Adv. Slaven Kovačević каже:

      "Nekoliko kolega koji su zauzimali visoke položaje u sudstvu, tužilaštvu ili vladi, komora je odbila da primi u svoje redove. Nažalost, odluke nisu bile rukovođenje interesima profesije, niti se utvrđivala dostojnost kandidata, već su odbijani iz gotovo čisto političkih razloga. Jedna jer je osudila atentatore na premijera, drugi jer je gonio ratne zločince..itd..itd.
      S druge strane bez ikakvog zazora primani su kandidati koji su kao državni činovnici kršili ljudska prava ili čak bili na optužnicama u vezi sa krivičnim delom ubistva premijera. To nije bila prepreka da se nađu u našim redovima.

      Uglavnom, kloaka je gotovo bez dna..."

      Izvanredna opservacija. Ugled i autoritet mora da se zasluži, a to se ne postiže tako što se u imenik upiše bivši sudija koji tek što se vratio sa izdržavanja višegodišnje zatvorske kazne za k.d. primanje mita, ili bivši advokat koji je odležao za k.d. izvršeno u okviru "redovnih poslova pružanja pravne pomoći" (za ovaj drugi primerak nisam čak ni siguran da li je uopšte i bio brisan iz imenika, u periodu dok je bio "na službenom putu"). Ukoliko advokatura ne održava svoje dvorište urednim, odmah će se naći neko ko će poželeti da to uradi umesto nas.
      Uz to, još važnije, ne želim da se ikada postidim kad me nekome predstave i kažu "po zanimanju advokat" zato što taj neko kome me predstavljaju "zna advokata, vrhunsku muljaru, lika koji živi za to i od toga da hakuje sistem, profesionalnog lažova i mutivodu..."

      80